ОДРЖАН ЧЕТВРТИ СТРУЧНО-НАУЧНИ СКУП НА BLC COLLEGE

 
XXI ТЕАТАР ФЕСТ ПЕТАР КОЧИЋ 2018. године
 
СТРУЧНО-НАУЧНИ СКУП
 
КАКВА ЈЕ БУДУЋНОСТ ТЕАТРА? – ФЕСТИВАЛИ У КУЛТУРИ
 
Организатори: Народно позориште Републике Српске, Академија умјетности Бања Лука
и Banja Luka College
 
Banja Luka College, 9. јун 2018.
 
Извјештај

 
Стручно-научни скуп, пратећи програм Театар феста „Петар Кочић“, четврти по реду, одржан је 9. јуна 2018. године. Задржавајући сталну тематску одредницу, преиспитивање пожељног и могућег у пројекцији будућности, те анализом једне од савремених одредница театра, али и културе, формулисан је у синтагму „Каква је будућност театра? – Фестивали у култури“. У протоколарном дијелу Скупа, учесницима су се обратиле Добринка Максимовић, виши стручни сарадник за позоришну умјетност и кинематографију у Министарству просвјете и културе Републике Српске и, у име организаторȃ, Санда Додик, декан Академије умјетности Бања Лука. Добринка Максимовић је нагласила значај Театар феста „Петар Кочић“ и изразила задовољство што стручно-научни скупови постају стални програмски сегмент ове манифестације. Санда Додик поздравила је учеснике, заступајући једног од суорганизатора, наглашавајући да Скуп постаје природно, неопходно мјесто промишљања тема незаобилазних у умјетности и посебно театру. Значај Скупа, манифестован кроз позиционирање театра, фестивала у култури, неминовно би требало да резултирају радовима публикованим у Часопису „Агон“, чији је Академија умјетности Бања Лука суиздавач. У Уводном излагању, Младен Миросављевић, водитељ Стручно-научног скупа, скренуо је пажњу на два значајна питања: концепција фестивала и зависност фестивала од буџета. Фестивали, нагласио је Миросављевић, представљају важан дио брендирања, подстичу туризам и обогаћују туристичку понуду, а истовремено су и подстицај за синергију у тој области.

Наташа Глишић презентовала је рад Програмске концепције и позиција позоришних фестивала полазећи од становишта да, «повезујући театре и уметнике из различитих средина», фестивали представљају «светковину», «радост позоришне игре» и употпуњују позоришни амбијент, доносећи «нову стваралачку енергију». Ауторка каже: «За сваку културну позоришну светковину најзначајнија су јасна идеја и концепција, профил и културно-уметничка сврха. Посебност у односу на друге позоришне фестивале, утицај на културни контекст у циљу подизања естетских вредности, те подстицање локалног стваралаштва и домаће продукције.» Наташа Глишић истражује позоришне фестивале у окружењу (Србија), доноси «преглед позоришних фестивала у Републици Српској, с посебним акцентом на позоришне фестивале у Бањој Луци».

У теми Театарски фестивали - покретачи промена или чувари statusa quo, Славко Милановић потенцира чињенице да су позоришта настала из фестивала те да је њихов продукцијски моменат од изузетног значаја. Аутор се бави конкретним примјерима фестивала на нашим просторима, њиховим првобитним концептима и да ли су временом мијењани. Истиче феномен да фестивали често замјењују продукцију, што неминовно води у промјену критичког односа.

Полазећи од конкретних примјера (апострофирајући град Хал / Кингстон на Халу, британска престоница културе 2017. године) Небојша Брадић разрађује тему Фестивали – обликовање репутације места. Наглашава да се «добре ствари не дешавају случајно», те да креативни дух, потпомогнут инвестицијама у конкретној средини, окружењу, уз помоћ са стране, доприноси «видљивости града», израженој кроз «подстицај за квалитет, развој», «доживљај културе као свакодневног живота» и промјени перцепције културе. Подробно се бавећи фестивалима, Небојша Брадић скреће пажњу и на питање одрживости фестивала у одређеној средини, на фестивализацију као културни феномен који може имати негативне конотације. У фестивалском животу Бањалуке види значајан потенцијал (истичући примјер Театар феста «Петар Кочић» и Кестенбург) и могућност за даљи развој.
 
Љиљана Чекић својом темом Ко зна какве бисмо резултате добили? луцидно истражује карактеристике античких грчких свечаности и наших фестивала. Бавећи се посебностима једних и других, компаративном анализом, поставља питање које су то суштинске одлике ововремених фестивалских „окупљања“ и шта би систематско изучавање, истраживање њихових карактеристика донијело као театролошки, научни одговор.

Водитељ Скупа са задовољством је представио «човјека који је свој живот посветио раду у култури, деценијама у истом театру». Душко Љуштина, издвајајући улогу и примјену маркетинга, скренуо је пажњу да будућност театра у великом степену обликују политичке елите. Такође је истакао да је «спас» у култури и образовању. Осврћући се на домете Театар феста, истакао је да по организацији, као и попратним програмима, показује високе стандарде и да иде у ред бољих фестивала на овим просторима. Такође је указао на значај умјетничког потенцијала, који је суштина, најважнији, круцијални елемент театарског стварања. Душко Љуштина истиче да «култура не може без финансијске подршке, али да држава не смије интервенисати у умјетности».

У занимљивој дискусији, Добринка Максимовић потцртала је чињеницу да Министарство просвјете и културе РС настоји повећати финансијска издвајања за културу, да највећи дио средстава иде Народном и Дјечијем позоришту РС, те за Театар фест. Питања која се издвајају су «фактор ризика» и «фактор успјеха» позоришне представе и њене публике, гледаности.
 
Младен Миросављевић навео је да су фестивали «подстицање креативног духа», да би требало да постану празник, дио свакодневног живота. Указао је и на питања децентрализације, копродукција, ниво квалитета, питање шта се од фестивала очекује, али и на проблем фестивализације позоришне продукције. Дискусију су својим ставовима и опсервацијама обогатили Душко Љуштина, Славко Милановић, Небојша Брадић, Ненад Новаковић. Наглашено је да Театар фест полако постаје празник, да је у успону, те да је позиционирање фестивала од првостепеног значаја, те би могао да прерасте у «регионални фестивал најбољих театарских остварења» (Душко Љуштина).


Аналитички, студиозан, темељит, прецизан, систематичан, прегледан рад Концепцијска анализа позоришних фестивала у Босни и Херцеговини, који је стручно-научно обликовао и представио Хазим Бегагић, још једном је потврдио да овај драги гост, учесник и пријатељ Театар феста, заједно са Гораном Дамјанцем, даје нови подстицај организаторима Стручно-научног скупа да наставе са разматрањем позоришних тема. Свестрани театарски ангажман Хазима Бегагића требало би да подстакне и младе театарске дјелатнике да се посвете истраживању театра и конкретизовању идеја у позоришне пројекте, те научне и стручне радове.

Рад Умјетничко руковођење позориштима у Бањалуци: критеријуми при избору аутора и промишљање будућности позоришта Републике Српске, Горан Дамјанац у поднаслову означава као Врло субјективан и помало ироничан поглед на естетичко-етички миље бањолучког театра. Искрено, професионално, утемељено, критичко, театарско промишљање које аутор назива «испуњавањем своје театарске етичке обавезе», представља и стручно и научно анализирање савременог театарског «овдје» и «сада». Он истиче да му је «намјера да подстакне на размишљања и расправу» о иницираној теми, јер има утисак «да су позоришта опасана високим бедемима сујете, зависти, ароганције, самољубља и ситносопственичких интереса». Јасним дефинисањем аномалија, али и наглашавањем позитивних потенцијала средине, Дамјанац «позива» на промјене, на «унапређење сарадње и координације позоришних кућа у циљу постизања што бољег квалитета и јачања позитивне конкуренције», те на «позитиван утицај струке». У сталном стваралачком, научно-истраживачком и педагошком преиспитивању, видљивом у презентованом раду, Горан Дамјанац доноси оптимистичан став, окренут будућности: «Упитајмо се, коме треба позориште??? Па треба нама, треба друштву, да обликујемо и коригујемо свијест и савјест, да помогнемо да се исправљају аномалије, да се пробуди свијест и превазиђе летаргија, учмалост и све присутнија бесперспективност, којом се свакодневно трујемо. Ту морамо тражити начине и модалитете, ангажовати младе и одважне људе, спремне да се хватају у коштац са свакодневним, тешким и сложеним проблемима живота.»

Рената Агостини у раду Међународни сусрети позоришних школа драмских умјетности на Руском позоришном фестивалу „СТАНИСЛАВСКИЙ. НАЧАЛО“ презентирала је сарадњу коју остварују ГИТИС (Државни институт драмских умјетности, Москва) и Академија умјетности Бања Лука. Ове двије високошколске умјетничке установе повезане су Споразумом о сарадњи: први је потписан 2001. године и оствариван годину дана, да би 2015. године био обновљен и у континуитету траје до данас. Посљедње четири године студенти Академије умјетности Бања Лука присутни су на овом Фестивалу, који подразумијева активно учешће, приказивање, „размјену искустава, упоређивање стваралачких процеса, приступа, метода и технике у обуци глумаца“.

Бавећи се темом Куда иде театар у оскудним временима а и критика у кризи, Ратко Орозовић наглашава да је «позориште на периферији друштва». Он сматра да су фестивали «скромно подржани од оних који држе новац, а новац је у погрешним рукама». Истиче да није оптимиста кад је у питању стимулисање театра у будућности. Исказао је бојазан за будућност театра, износећи претпоставку да ће «постојати публика, али да неће бити представа за публику». Сугерисао је покретање теме о утицају интернета и односу интернета и позоришта. Потцртао је дефицит позоришне и филмске критике, наглашавајући да би тема будућих стручно-научних скупова требало да буде и питање позоришне критике. Орозовић је закључио да су нам «политичари одузели улоге глумца и редитеља».

Ненад Новаковић је скицирао тему Будућност позоришта у малим националним и језичким културамa, наглашавањем специфичности проблема малих позоришта у малим срединама. Настојећи да резимира тему актуелног Скупа, Новаковић је рекао да фестивал као могући бренд града зависи од продукције. Према његовом мишљењу, фестивали дефинитивно имају своје мјесто и значај у културном животу и имаће будућност, али ће морати да се модификују. Истакао је да ће се промијенити однос према фестивалу у дијелу који се бави техником и сценографијом, естетика представе и однос учесника према финансијерима. Отворио је питање комерцијализације фестивала.

Резимирајући резултате Скупа, Младен Миросављевић нагласио је да фестивали имају будућност, а да је суштинско питање идеје, визије, односа могућности и жеља. Он сматра да су битни и фактори који ограничавају фестивале, а остају отворено питање. Истакао је да је Стручно-научни скуп, као један од пратећих програма, заокружио цјелину Театар феста. Основна сугестија, кад је ријеч о Стручно-научном скупу, јесте да се концепцијски уобличи тако да нема превеликих одступања од теме и да буде укључен већи број учесника.
 


Add this to your website

Grad-Banja-Luka

mtel logo

 

 

 

bel-tv

 

nezavisne-novine-logo

 

radio-nes-logo

Kontakt logo-01 sajt