Колумне

Од "рођења", дакле, замишљено (и остварено!) као национално, бановинско("државно") и позориште шире административне цјелине ("МркоњићаКрајина"; област у "Независној држави Хрватској"; "БосанскаКрајина"; "Крајина"; Република Српска); 76 година непрекидно једјеловало и у најнеповољнијим околностима (чак и у периоду њемачко-усташкеокупације, истина као хрватско - поново, дакле, НАЦИОНАЛНО - "народноказалиште"), будући увијек - како су хроничари тачно опазили - "вишеод позоришта једног града"; и под називима: НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ БОСАНСКЕКРАЈИНЕ и КРАЈИШКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ, све док није добило одредницу и значајнационалног позоришта Републике Српске; мијењало је имена и (различите)националне КОНТЕКСТЕ, не прекидајући рад ни кад је било тешко оштећено уразорном земљотресу 1969.

Већ у првим сезонама (1930/31. тридесет и пет, 1931/32. тридесет и двијепремијере!) поред Стерије, Нушића, Пеције, Ћоровића, Сремца, Шантића, Кочића,Огризовића, Ива Војновића, Назора, Јосипа Кулунџића, Глишића, ИлијеОкруглића-Сремца, Крлеже и иних, биљежимо премијерна извођења дјела Шекспира,Гогоља, Е. Ростана, В. Сардуа, Јоханеса Нестроја, Молијера, С. Мома,Диме-сина... У ондашњем, југословенском контексту, видљиво је да у репертоарунема (нововремених, данашњих) националистичких предрасуда. И репертоар странихкомада свјетских аутора је, такође, данашњим рјечником речено, МУЛТИКУЛТУРАН.Деценијама уназад био је профилисан према мјесту, улози и "задатку",звању и позвању "народног позоришта" у - на просторима бившеЈугославије - традиционалном поимању (од првих "националнихпозоришта"): класични свјетски и комади домаће драмске баштине, узотварање - кадкад веће и слободније, често скромно и недосљедно - према новој,домаћој и страној литератури.

И увид у репертоар⁸ бањолучког Позоришта у сезонама између1941. и 1945. године, у периоду њемачко-усташке окупације и Другог свјетскограта, показује у основи ИСТОВРСНО ОПРЕДЈЕЉЕЊЕ: играју се комади (тада)"домаћих"⁹ (националних) аутора, Хрвата и"м/М/услимана"¹⁰; углавном незнатне стварне литерарне ипозоришне вриједности, али региструјемо и дјела "доказаних" аутора¹¹.Уз сценске комаде свјетских писаца: укупно педесет и четири премијере за трисезоне, до слома фашиста и "Независне државе Хрватске"¹².

Одмах након Другог свјетског рата, нова власт профилише нови репертоар, амаконструисан по сличном обрасцу: умјесто њемачких и италијанских, сада се играју"савезнички" аутори, понајчешће Руси -"совјети"."Домаћи" репертоар се профилише на новом југословенском(социјалистичко "братство и јединство") концепту, али у основи ИСТО.Друга су имена писаца и наслови дјела; позориште је остало и"народно" и национално. (По специфичном титовском"рецепту": БиХ није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска него Исрпска, И хрватска И муслиманска! Као да слутимо призвук негдашњег"југословенског национализма", зар не?)

Са аспекта политичке контекстуалности РЕПЕРТОАРА, посебно је занимљиво доба скраја 60-их и почетка 70-их година прошлог вијека, (сецесионистички"мас-пок", хрватска "липањска гибања"; српски"либерализам", шиптарски сепаратизам и албански "иредентизам";слуте се припреме за промоцију нове нације, Муслимана, будућих Бошњака...)вријеме унутарјугословенских националних-националистичких "прољећа":раздобље 1970-1972. је једини период када се у бањолучком позоришту искључивоиграју комади ДОМАЋИХ писаца¹³!

И посљедњи период, година расплета (од 1990) и насилног распада /још једне/Југославије, са аспекта наше теме, можемо приказати помоћу репертоара извођенихпредстава: свитање "крваве зоре" над умирућом земљом,"потрошеном" Југославијом, бањолучко позориште је дочекало премијеромкомада ЗОРА НА ИСТОКУ Гордана Михића, у режији Владимира Лазића (22.02, 1992)."Државна политика" је - као и држава - озбиљно уздрмана, ако не иразорена: позориште је, као ријетко кад (никад, до тада?) у interregnuum-u, препуштеносамо себи . И, зашто и то не рећи, ту "стечену" аутономију нијезлоупотријебило... Ансамбл још увијек чине "предратни" чланови (ивријеме је, тек, предратно!): Никола Јурин, Златко Феликс Прегл, Марјан Пехар,Борис Стојановић, Едина Бадић... Ускоро већ /1993/ на "каст-листи"остаје једва осам умјетника (одлазе "мултинационално", и Срби и"остали", Живомир Личанин, Љиљана Јосиповић, Богданка Савић, БораНенић, Борис Пржуљ... али се и остаје, исто тако). Чинило се да ће се утулитисвјетла, и "спустити завјеса", не само на сцени него и у самом здањуПозоришта. Као што се навукао црни застор - као барјак и као покров - (саКОНТЕКСТУАЛНИМ нијансама, наравно) изнад тужне земље сељака на брдовитомБалкану (из КРВАВЕ БАЈКЕ¹⁴) "од Вардара до Триглава¹⁵".

На репертоару су КУС ПЕТЛИЋ А. Поповића у режији Драгољуба Мутића (6. 12,1990); Нушићева ВЛАСТ (19. 04, 1991) Петра Зеца; ВОЉЕТИ ЧЕХОВА/Медвјед-Просидба-Свадба/ Градимира Гојера (19. 09, 1991); Алдо Николај, НИЈЕБИЛА ПЕТА, БИЛА ЈЕ ДЕВЕТА /Укокај мога мужа/ (12. 11, 1991); Фејдо, ИДЕМ У ЛОВ(3. 03. 1992)... рјечју, незанимљиво (са аспекта наше теме, Народна позоришта инационалистичко позориште, наравно),"мирнодопски"; као да Позориштене учествује у (ондашњем) времену. А онда су топови загрмјели... Музе, истина,нису (потпуно) заћутале, али све скоро да је стало...

Од избијања грађанског рата у бившој БиХ (почетак априла 1992) Позориштепоставља СЕМЕ Мирољуба Недовића (19. 10) - антиратни комад, драмском радњом"смјештен" у Србију, непосредно уочи и почетком Другог свјетскограта. Хватајући дослух са својим временом, представа се усредсредила на личнудраму (трагедију?) појединца на фону друштвених околности великих прелома иполома, истичући општељудски план, чак отворено исказујући "идејни став"- посљедња реплика у представи биће довољно илустративна - Поубијасмо се, а ратније још ни почео...¹⁶

У сљедеће три године четири комада домаћих аутора и пет ненационалних: одБОИНГ-БОИНГ Камолетија, два водвиља Реј Кунија, преко драматизације ГРК ЗОРБА,до "посрбе" Мрожекових ЕМИГРАНАТА /јуна 1995/; од тада - уз окончањеграђанског рата у БиХ и дјетонску "представу" - гинуло се за слободу,немо/ али с песмом уместо јаука¹⁷... - све до 19. 01, 1996. немапозоришних премијера. ЂЕНЕРАЛ МИЛАН НЕДИЋ /16. 04, 1993/, ПРИНЦ РАСТКО-МОНАХСАВА /27. 01. 1995/ (уз ОЖАЛОШЋЕНУ ПОРОДИЦУ /18. 10, 1993/ и обнову ЈАЗАВЦАПРЕД СУДОМ)... На питање да ли су то наслови националног позоришта, одговормора да се изведе уз уважавање КОНТЕКСТУАЛНОГ одређења и комада и представа(општа стагнација, посебно на плану културе, умјетности и стваралаштва/"где идеологија трчи - живот храмље", вели пјесник Вито Марковић¹⁸,а ми додајемо: умјетност "ћопа" или "пуже"?/; окружењеграђанског рата, национална преосјетљивост... некоме је чак пало на памет да упометњи задњег чина "догађаја" стави под пушку-спроведе мобилизацијустудената, а потом позоришних и других културних радника). Ни у ауторскојзамисли, поготово у конкретној реализацији, а ни у рецепцији, Позориште ниједјеловало у смислу и смјеру острашћеног национал-шовинизма. (Наравно, и ово -као и свако - тумачење највише зависи од угла гледања, или питања; по старојбосанској крилатици: кадија те тужи, кадија ти суди...) Са становишта пријемаПУБЛИКЕ присутан је моменат епохалног хоризонта очекивања; погодује"лењости интерпретативних стратегија" и неконфронтирања са јавномистином.

И сама чињеница да неко позориште поставља комад Синише Ковачевића који сепозабавио стварно крвавом српском "псеудоисторијом", могла бипослужити некоме ("кадији"?) да импутира националистички приступ. Degustibus... (Позоришну "причу" о српском "хероју" или"квислингу" донио је Србин, Србима; о Србима... Без накнаднихучитавања, то јесте /трагична/ драма појединца и народа. Тако је замишљена,тако постављена и играна, а тако је и примљена од публике.)

Позоришна прича о Немањићима и српским светитељима поготово ТО није(националистичка); ама ко ће га знати... Можда је - за некога - и само посезањеза националном историјском темом (без травестије у приступу), не самонационална идеализација него и националистичко позориште? Могу се и о овојтекстовно-сценској "сликовници" Милована Витезовића "поломитикопља", бојовати на попришту сучељавања "националног" и"националистичког", али то је већ питање за патологију нимало-неутралне"накнадне памети". Национални ресантиман и у овом комаду могуће једоживљавати, међутим, као наглашено националан, без сумње. То је, уосталом, ибила намјера и "намјена" представе (премијерно изведене наСавиндан!); али без учитавања"националистичких" или шовинистичкихконотација.

Предахнимо од историје-вратимо се у прошлост: прољеће, маја, десетог, 1996¹⁹:премијера је БАНОВИЋ СТРАХИЊЕ, Борислава Михајловића МИХИЗА; поставка/сценограф, режисер/ Градимира Мирковића, у улози Југ-Богдана ДобривојСтефановић. Нема их више. А са нам су... Ноћ уочи страшног дана. Црна ноћ уочистрашног дана. Страшна ноћ уочи црног дана... потакнут мишљу костимографа(Милица Радовановић; музика Зоран Христић), опредјељујем се за"најтачније". Можда, ипак, само ноћ уочи дана? Као Андрићев везирЈусуф - нека на "тариху" не буде ништа. У ћутању је сигурност...

"ДЕМИТОЛОГИЗАЦИЈА, кључна ријеч за разумијевање (и ове) драме досљедно јепроведена", остаје у драматуршкој биљешки програма представе; и"Истовремено, Борислав Михајловић је успио да створи нове основе и новетемеље за један НОВИ МИТ. Мит и вјеровање у свијет више правде, толико праведнеда више није људска, него изван овог свијета и ових људи".Тај ГрацинБановић, Михизов, Добричин, Народног позоришта Републике Српске, из маја 1996,тек што је минула страхота (и тјескоба!) минулих црних дана и још црњих ноћи,скровити је бисер репертоара, скрајнут у сјећања...

Када је Б. М. Михиз, у Ровињу (љета 1962) - за само непуна два мјесеца - безпретходних припрема (није, кажу прочитао ни једну дотадашњу српску драму истогнаслова и теме, а ни саму народну пјесму од које баштини фабулу за свој сиже:"Знао сам је напамет", веле да рекао) написао БАНОВИЋА, то је биопреокрет. (Само годину дана раније, на Скупу сличном овоме, "Нашепозориште данас", Јован Ћирилов ће саопштити: "Нашу савременудраматургију мимоишле су теме из наше националне прошлости, јер су још пренеколико деценија биле велики знак регионалности наше књижевности и показатељоних неколико чувених корака заостајања за Европом"²⁰.) Наконтридесетих година ("косовска тетралогија" Николе Т. Ђурића 193-32. иМилош Војиновић, 1934), у три сљедеће деценије у српској драми изостају темедревне националне историје и епике. А онда је Михиз, на велика врата, на сценуувео БАНОВИЋА. Играли су га "на све стране" (у Бањој Луци већ 1963,одмах након Београда) и са одушевљењем. Поуздано можемо устврдити да то"одушевљење" није било националистичко (тадашње,"режимско", гледање већ на национално а поготово националистичко, даћенам за право).

КОНТЕКСТ у коме сагледавамо и ову представу репертоара, свакако, помоћи ће даса мање огрешења одредимо и његов карактер са аспекта наше теме. Ваља имати науму и да се (теоријски) рецепција тек сматра коначним остварењем дјела...Бановић Страхињу играли смо интегрално, са незнатним скраћењима; у КОНТЕКСТУ секомад доживљавао као "директан пренос". Страхињина суморнамеланхолија (он хоће оно што мора), цинизам Југ-Богданов и полетна (олакообећана) брзина млађаног Бошка Југовића. А Влах-Алија као СТВАРНА ПРИЈЕТЊА.Питања... Њордс, њордс, ох њордс!

Дакле, да ли је Михизов Бановић Страхиња "национални" комад?Прворазредан, скоро "прототип". А да ли је националистички? Није,наравно.

*Из касарне (болнице, затвора, логора... рата) се иде брзо (журно). Са гробљасе враћа полако...²¹ РЕПЕРТОАР се послије грађанског рата у БиХ(до1998), формира у новом и другачијем друштвено-историјском, културолошком иантрополошком контексту, али и суочава са другим и другачијим "хоризонтимаочекивања", и интерпретативним стратегијама. Слиједиле су седам представапо текстовима страних аутора (издвајамо Шоов ПИГМАЛИОН, БУБА У УХУ Фејдоа,драматизација ДАМА С КАМЕЛИЈАМА, ИЗА КУЛИСА Мајкла Фрејна) и"домаће": СИЛЕ У ВАЗДУХУ Небојше Ромчевића (периферијско сивило свакодневнице,стварне и метафоричке; драма нововремених "лишниј"-нишчих-људи итрагика њихових узалудних "нада и очекивања") те МАЈ НЕЈМ ИЗ МИТАР(ћирилицом) Виде Огњеновић (дирљиви комад о печалбарима, који сањају "новисвијет" ама и повратак, остајући у раскораку, ни-тамо-ни-овамо, са објеноге у ваздуху; нити су одавде отишли у духу, нити су тјелесно тамо стигли). Аонда је (17. 10, 1998. уз рођендан Позоришта) дошао КОМАНДАНТ САЈЛЕР²²,Михизов. Узбудљива драма, о национализму! (Иако "прејака ријеч", приликаје за катарзу?)

Драма о ЗЛОЧИНУ расе, крви и тла, парадокс ("есесовац" открива да јеванбрачни син Јеврејина; истину му саопштава лажни отац, Нијемац... инсценираносамоубиство или убиство-нови злочин у име националсоцијализма?) Позориште секонфронтирало са јавном истином (Мелцингер); а у намјерама и у"рецепцији" било анти-националистичко. Храбро? Не. Само досљедно.Национално!

Потом ГЛУМАЦ ЕДМУНД КИН, па Гогољева ЖЕНИДБА, а онда (1999) ЛИЗИСТРАТА /поАристофану, адаптација Кокан Младеновић и "препјев", потпунооригинални стихови Гордана Маричића/: дјело које "нарушава модел"рецепције: дјело које разара "епохални хоризонт", антиратно (то је,уосталом, било и СЕМЕ!) антинационалистичко у сасвим новом кључу, супротномлењости, нових интерпретативних стратегија ("дописивање" међуАристофановим "дамама" "Жене са Кавказа", Муслиманке иДалматинке-Хрватице; пародиране националне "светиње", "кнежеваклетва"...).

Почео је, по свему, период "отварања" и преиспитивања; театарскогтрагања, питања и сценских одговарања. Позориште је директно ушло у својевријеме...

Слиједила су два Шекспира²³, БОГОЈАВЉЕНСКА НОЋ и САН ЉЕТЊЕ НОЋИ²⁴;СМРТ И ДЕВОЈКА²⁵ Ариела Дорфмана, БАЈКА О МРТВОЈ ЦАРЕВОЈ КЋЕРИи КОКОШКА²⁶ ("транзициони" комади "новог рускогЧехова") Николаја В. Кољаде, ЗАГОНЕТНЕ ВАРИЈАЦИЈЕ Е. Е. Шмита, ТРАМВАЈЗВАН ЖЕЉА, Тенеси Вилијамса (у "кључу" обезљуђења новог свјетскогпоретка), МАНДАТ (нестварна гротеска из стварног живота) Николаја Ердмана,Лоркин "клаустрофобични" ДОМ БЕРНАРДЕ ОД АЛБЕ...ЛИЦА АНАЛФАБЕТА,турбо-трилерпо Нушићу, реинтерпретација класике у контексту изобличавања српске посљератнестварности и пародирање националних клишеа; ТЕБАНСКА КУГА, Велимира Лукића (са"новим боговима" и целуларним телефонима), ЉУБИНКО И ДЕСАНКА оцасрпске "авангарде" Александра Поповића, Симовићево ЧУДО У"ШАРГАНУ", са централним српским "топосом"-кафаном;Стеријина ЛАЖА И ПАРАЛАЖА (адаптирана "сага" о националнимпреварантима "свих времена"), КАКО ЗАСМЕЈАТИ ГОСПОДАРА Виде Огњеновић(о нама-позориштницима и "владарима", нашим), СрбљановићкинеПОРОДИЧНЕ ПРИЧЕ²⁷ (о нама, свима); праизведба НАКАЗА БогданаШпањевића (драма о посљедицама рата - скоро документарна - "вијетнамскомсиндрому" и избјеглицама, времену у коме људски живот не вриједи нипару)... све до данас.

* Покушај историјске панораме репертоара, уз КОНТЕКСТУАЛАНИ приступ и уважавањеначела ТЕОРИЈА ПУБЛИКЕ, са нужним разграничавањем појмова, дају могуће ваљанеодговоре из прошлости на питања постављена данас, кад - након свега - СВЕизгледа другачије... СТАЛНА ЈЕ ЈЕДИНО ПРОМЈЕНА!

Позориште је одувијек политичко (Зигфрид Мелцингер), а смјењивање је јединаконстанта: мијењају се државе и контексти; мијењају се називи Позоришта, именааутора и комада, ансамбли и замисли. Позориште је бивало стално другачије, аувијек исто, "народно" и национално; једино! *

И, вратимо се на почетак; кренимо од имена: већ у самом називу (nomen est omen)видљиво је да Позориште у своме имену садржава назив ентитета БиХ,подразумијевајући географско-територијално а не национално. Поред (већинских)Срба, чланове колектива чине припадници и осталих народа, али је и публикавишенационална... Сагледавање питања Народног позоришта и националистичкогпозоришта даље се усложњава уникатношћу позиције Позоришта као ЈЕДИНОГ: мора дазадовољава све потребе (а да се одупре комерцијализацији и "нижимукусима"); не може да профилише искључиво националном театру припадајућирепертоар. (О огледању и "надметању" са другим сценским"кућама" из непосредног окружења нема ни помена, пошто ни непостоје!) А при томе ваља остати и бити: и народно и национално...

Хотећи живље позоришно збивање, отвореност и повезивање са другим и другачијимНАЦИОНАЛНО ПОЗОРИШТЕ иницира и помаже развој и дјеловање институција позоришнеумјетности на ширем простору (оснивање Академије у Бањој Луци, 1998. ииницирање нових театара, нпр. у Источном Сарајеву, помагање аматерских илиполупрофесионалних сцена, као што је "Позориште Приједор" и сл.)Народно позориште РС у Бањој Луци је од 1998. покренуло ТАТАР-ФЕСТ, до данас сталнипозоришни фестивал, смотру најбољих представа, које кандидујупозоришта-учесници, са свих бивших југословенских простора (Словенија,Хрватска, Македонија, Србија и Црна Гора те други ентитет-Федерација Босне иХерцеговине).

Учешћем на позоришним фестивалима, такмичењима и ревијалним смотрама, у БиХ(МЕС, Брчко, Зеница, Јајце) и Републици Српској, као и Србији и Црној Гори, узвише значајних награда, Народно позориште Републике Српске показује устварности колико је свјесно не само свога циља и "задатка", него идревне истине да умјетности нема без самјеравања!

 

 

 

__________________________________________

1. "...стара варош са широким и лепим улицама, али неизграђена",пише, с јесени 1929. Светислав Милосављевић. "Крајем треће деценије XXвијека Бања Лука је имала све предуслове за општи стваралачки полет...",вели Љиљана Шево, ЗЛАТНО ДОБА БАНА МИЛОСАВЉЕВИЋА, у монографији 70 СЕЗОНА,НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, Бања Лука, 1999. (стр. 12)

2. Концепција "троименог" народа - нарочито у "новоослобођенимкрајевима", чија је национална и конфесионална "клиничка слика"заиста највише слична леопардовом крзну, каква је била поготово Босна иХерцеговина - истицање "југословенске националности" у коју би сепретопиле нације у ужем смислу, подразумијева нужност засебног схватања појмаНАЦИОНАЛНОГ, односно "националистичког"; могло би се рећи да је"југословенско националистичко" било, уствари замишљено каоНАДНАЦИОНАЛНО /у односу на "засебне нације"/, остварено каоМУЛТИКУЛТУРНО. Али, само са ужег, "унутрашњег" аспекта, наравно, штоне искључује стварно сасвим дугачије "конкретне реализације", нитинационалистички прилаз "извањском", "туђем" и"окупаторском".

3. Навод према мемоарској књизи - Светислав Милосављевић, СУСРЕТИ СА КРАЉЕМ,1929-1934, (приредили: Н. Радмановић, В. Стошић, Д. Вржина), "АРХИВРЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ", Бања Лука, 1996.

4. Подаци о репертоару (до 2000) у даљем тексту из монографија Позоришта (1980,1990. и 7О СЕЗОНА, 1999).

5. И, ево, већ од првог "чина", од прве премијере, дошло је и допрвог НАЦИОНАЛИСТИЧКОГ "испада" (извор-СУСРЕТИ СА КРАЉЕМ, навођенодјело): у часу када се са сцене - како је и написано у Нушићевом тексту - чула"реплика", ријеч Шокац (Хрвати у БиХ је интерпретирају као погрдну!),настало је бурно демонстрирање, а потом и напуштање позоришне сале дијелапублике, Хрвата, католика и фратара - "ХАЏИ ЛОЈО: То ви питате с ким, викоји сте подијелили један народ у три вјере, па одвојили га један од другога,тер се сад свако за се пита: с ким ће? А зар ти не знаш да под кубетима ове џамијеима довољно мјеста и за Србе и за Шокце, само када је у нашијем срцима довољномјеста за њих". Нушићева "актовка" се одликује наивношћу готовоПЛАКАТСКЕ ПРОПАГАНДЕ југословенског "национализма", познатог усоцијалистичкој ери под формулом "братство-јединство" (брат јемио-које год вјере био) ; извјесно је да "инцидент" на свечаностипредставља (националистичку?!) рецепцију-реакцију једног"национализма" на други "национализам": комад је и писан иинтерпретиран са позиција унитаристичког ("југословенског")национализма, супротног уже схваћени "национализмима", заснованим навјерској особености "троименог народа".

6. Може ли се и замислити ПРОПАГАНДИСТИЧКИЈИ"унитарно-националистичкији" наслов, примјерен самој свечаности?Занимљиво, испод истог наслова обрела се, само десетак година касније ХИМНА"нове Југославије". Дакле, "премијера" народног позоришта уБањој Луци била је и те како национална, ако не и "националистичка".

7. Један од најигранијих српских драмских комада, иначе неизразитихдраматуршких квалитета, у изразу близак приповједачком - једночинка -праизведбено је постављена у београдском Народном позоришту, 1905. Занимљиво једа се наглашена "политичка" димензија комада изводи не толико изсамог дјела, колико из бурних реакција бројне публике, још и више из чињеницеда је"KundK" влада упутила демарш влади Краљевине Србије поводомпредставе, а комад је скинут са репертоара. Све у политичком КОНТЕКСТУ"анексионе кризе" и скорашњег "царинског рата". (Окњижевној и позоришној рецепцији Кочићевог дјела види више у нашем прегледномраду ПРИПОВЈЕДАЧКО И ДРАМСКО, сто година од праизведбе "Јазавца предсудом", у часопису БАШТИНАР, Брчко, 2006. /стр. 39-45/)

8. Од (већ 5.XI) Руже Луције Петелинове, Прва круна и Јосипа Еугена Томића,Вероника Десенићка (8.XI, три дана касније!), преко Расима Филиповића,Мошћанице, водо племенита (7.X, 1942), Прошетала Хана Пехливана, Откако јеБањалука постала, до Јакше Кушана, Заплакала стара мајка Џафербегова, и даље:Ахмед Мурадбеговић, Расемин севдах, Милан Беговић, Без трећега, МиланОгризовић, Хасанагиница, до Алије Наметка, Омер за наћвама или ЕнвераЧолаковића, Моја жена крпи чарапе и Сулејмана Алечковића-Суле, Иза мушебека...Очигледно је наглашено присуство "домаћих" аутора, чак локалних, позначају и дометима. Али, и тада репертоар чине дјела страних аутора (мимоДОМИНАТНИХ њемачких и италијанских), биљежимо Достојевског, Понижени иувријеђени (20.IV, 1942) и Гогоља, Женидба, као и комедију Брендона Томаса,Карлова тетка.

9. Квислиншка (усташка) НДХ поглавника А. Павелића за четири године трајања и"аншлуса" БиХ - треба ли икога подсјећати - била је шовинистичка ирасистичка, а Срби (гркоисточници) у њој "нису обстојали" (масовнаубијања, прогони, протјеривања и насилна покрштавања у римокатоличку вјеру)тако да на репертоару нема српских аутора.

10. Све до седамдесетих година XX вијека неиздиференцирама етничка група,словенска, језички "српскохрватска"; одређена вјерским називом.Пропагандни "слоган" усташке власти био је : "хрватскоцвиеће" (тадашњи правопис).

11. Огризовић, Беговић или Мурадбеговић (који је том периоду и ендехазијски"интендант" сарајевског НП).

12. Подаци за посљедњу, једину у сезони 1944/45. представу Витропир, АдалбертаКузмановића /Кузма Новић/ су "посредни", непотпуни и недовољни. Доносимоовдје и један, најблаже речено, бизаран "СЛУЧАЈ", ванпозоришни и"неумјетнички", али КОНТЕКСТУАЛАН, мало познат (извор-Јован Бабић,ДРАКУЛИЋИ, Бања Лука, 2001), потврђује да је У ЗГРАДИ Позоришта - као у касарни- зиме 1941-2. (управо док се спремала позоришна премијера, МОШЋАНИЦЕ....) биласмјештена јединица Францетићеве усташке црне легије (припадници нису били салокалног терена) , да би остала што боље скривена за домаће становништво; какоби несметано могла извршити геноцидни злочин над недужним становништвомбањолучких села Дракулић, Шарговац и Мотике, када је у једном фебруарском дану1942. убијено, и то без иједног метка-хладним оружјем, 3000 Срба! Наравно,сасвим је друго питање репертоара и естетског нивоа представа (иако се већ изсамих наслова и аутора може наслутити тематско-сижејни оквир комада, па ињихових умјетничких домета).

13. Отворио се "простор"и за локалне писце (Јован Спремо, ДрагоМажар, Ранко Рисојевић...), али и за "представе" које то и нису,рецитале поезије (Шантић, Крлежа, Његош, Змај, Бесједе у поставци БранивојаЂорђевића и сл.)

14. Наслов поеме (Десанка Максимовић), инспирисане трагичним злочином-стрељањем7000 ђака и грађана Крагујевца (Србија, октобар 1941); њемачка одмазда збогскорашње погибије - у борбама - окупаторских војника, по омјеру 100 стрељанихСрба за једног погинулог Нијемца.

15. Популарна пропагандна пјесма, "Југославијо", остатакјугословенског (наднационалистичког) "маркетинга"!

16. Представа је изведена - као гостујућа, изван конкуренције - у оквиру"Стеријиног позорја" 1993; побједник је на такмичарском книнскомФестивалу на тврђави (Република Српска Крајина, августа 1994), а као посебанкуриозитет истичемо да је извођењем СЕМЕНА 23. новембра 1995. на гостовању уСрпском Сарајеву (РС) отворена али истовремено и затворена нова позоришна сценау Вогошћи.. Било је то само два дана након "потписа" и "прекидарата" (21. новембра) у Дејтону... Узбудљиво "преплитање"(изворно контекст!) стварног живота и "стварне" умјетности!

17. Стихови "идеолошке" буднице-корачнице (пропагандне; у склопуњеговања титовског "култа личности") пјесме.

18. Интервју, ПЕСНИК СЛАВИ САМОЋУ, "ПОЛИТИКА", 25. о2, 2006. (додатак"К-У-Н", бр. 46, стр. 9)

19. Некако у исто вријеме, у продукцији ГРАД-ТЕАТАР, Будва, спремала се ипредстава Никите Миливојевића. Али, ТО је нека сасвим друга (и другачија!)"прича". И контекстуално. Свако је радио свој посао...

20. Ј. Ћирилов, Теме и облици, дивагације о границама наше савремене драме, уНАШЕ ПОЗОРИШТЕ ДАНАС, "СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ", Нови Сад, 1961. (стр.74-79, навода са стр. 78)

21. Курзивни дио текста је навод из "маргиналије" Драгана Лакићевића,РАЗГОВОР О УМЕТНОСТИ, "ПОЛИТИКА" 25. 02, 2006. (додатак,"К-У'Н", стр. 6

22. Представа је гостовала на Великој сцени и Михизовог "Атељеа 212",фебруара 1999, уочи "гостовања" МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА над Србијом, и билакандидат за "Позорје" (нажалост, није прошла селекцију С. Јованова) .

Први пут на бањолучкој сцени, након 25 година (!): јасан

23. Први пут на бањолучкој сцени, након 25 година (!): јасан показатељрепертоарске тенденције, идејне и естетске.

24. Гостовање на великој сцени Народног позоришта у Београду, априла 2002. иизузетан пријем представе. ("Политика", Београд, 16. априла, 2002,стр. 17).

25. Гостовање у београдском "Атељеу 212" и "Српском народномпозоришту" у Новом Саду, 2000. Комад који третира питање"злочина", са аспекта жртве. Осветити се или опростити? Заборавити? Унашем друштвеном контексту, након трауматичних искустава нетом минулог временаово је, свакако, био ПРВОРАЗРЕДАН ДОГАЂАЈ.

26.Гостовање на Првом "СЛАВИЈА-ФЕСТУ", у Београду.

27. Турнеја по Србији (Шабац, "Атеље", Зајечар) и GRAND PRIXФестивала "Зоранови дани", 2005.