Др Љиљана ШЕВО, историчар умјетности
ЗЛАТНО ДОБА БАНА МИЛОСАВЉЕВИЋА *
Проучавање историјестваралаштва, историје уопште, понекад доводи у недоумицу - да ли је оно што седесило посљедица општег стања у некојљудској средини уодређеном времену, или се то "нешто" десило захваљујући изузетнојнадарености, способности и моћи појединца? Да ли за ненадмашену класичну љепоту Акропоља треба захвалитисвеопштем полету атинског друштва након побједа над Персијанцима илиенергичној, визионарској личности Перикловој? У коликој мјери су највећаликовна и литерарна достигнућа ренесансе била плод на дрвету економскогпрепорода друштва, а колико су зависила од двије-три личности из фирентинскебанкарске породице Медичи?
Крајемтреће деценије ХХ вијека Бања Лука је имала свепредуслове за општи стваралачки полет. Послије вијекова робовања под исламском идеценија под католичким окупатором, коначно слободан, са привредом у снажномуспону и консолидованим грађанским друштвом, овај град је био спреман да процвијета.Спретност и одважност српских трговаца и занатлија током стољећа које јепредходило, обезбиједила су им моћан капитал, а знатижеља и отвореност премановом и бољем, уз висок степен естетких амбиција, начинили суих носиоцима прогреса на свим фронтовима живота.
Градња монументалног храмау срцу града била је први корак у остварењу нагомиланихпотенцијала. Први већи градитељски подухват у Бањој Луци након Првогсвијетског рата, изградња Саборне православнецркве у центру града, 1925. године, био је више од градитељског подухвата. Ангажовање уваженог пројектанта из Београда, опредјељење за стил којим се настојао оживјети националниархитектонски израз, повјеравање израде унутрашње декорације цркве и иконостаса најславнијим сликарским именима тог времена, међукојима је био и Јован Бијелић - све су то потези са вишеструким посљедицама. Избор најбољих престоничких аутора и примјена најактуелнијих стилских кретања постаће образац у приступу сличним пословима.Истовремено, реализација Саборне цркве иницираће даљу изградњу околних простора,посебно у периоду Врбаске бановине.
Остајеотворено питање: да ли би све наведене претпоставке биле такораскошно реализоване да се није појавила условима дорасла личност - бан Врбаскебановине Светислав - Тиса Милосављевић. Непосредно подоласку у Бању Луку бан Милосављевић је запазио да "... је Бањалука стара варош са широким и лепим улицама, али неизграђена..."
БанМилосављевић имао је проницљиво око, способно да уочи богатство зеленила градских алеја посађенихнеколико деценија раније и да дјело својих претходника крунише једнимцентралним и типично урбаним хортикултурним рјешењем. Тако је 1930. године оформљен градски парк, намјесту на којем се налазило старо турско гробље. Симетрично рјешен, у стилу француских паркова, са централно постављеном фонтаном, парк је, како доликује, добио клупе,столице и ограду, засађено је дрвеће, украсно грмље и цвијеће, подигнута зграда Музичког павиљона у којем је недељом свирао војни оркестар,а двије године касније, 1932, у парку је постављен споменик Петру Кочићу.
Осјетившипотребу за изградњом репрезентативногградског центра, овај енергични и предузетни ктитор модерне Бање Луке није оклијевао. У својим мемоарима банМилосављевић каже: "Тешкоће су биле велике, скоронесавладиве: није било ни земљишта, ни пара, ниплана, а ни првог поимања каква зграда управетреба да буде. Но... Противу сваких очекивања и највећих оптимиста ... ударени су и прошлог лета освећени темељи Банске управе у Бањалуци..."
Тоће бити импулс за касније остварено симетрично рјешење трга, на чијим рубовима настају здања Банске управе и Банског двора, што ће имати даље рефлексије на формирање сусједних блокова. Два масивна објекта, градитељска остварења посебних вриједности, објединила су стилске елементе класицизма и средњевјековне српске архитектуре. Изнад улаза у Банскидвор постављене су по двије слободностојеће скулптуре - женскефигуре, персонификације Југославије, опет врхунска умјетничка остварења тада најчувенијег српског скулптора, ЂорђаЈовановића.
ЗградомБанског двора започела је изградња новог градског блока, који је 1934. године својим габаритом заокружиообјекат Народног позоришта - првобитно Дома краља Петра. Позориште је отворено 1930. године у кући Рудовића у данашњој Улици бана Милосављевића. И извјештају о отварању Народног позоришта бан Милосављевић је написао: "Најтеже је билорешити питање позоришне зграде...Избор је пао на велику дворану Соколане, која је по својим димензијама ипространости једина могла да дође у обзир." За смјештај Позоришта извршенаје рестаурација овог објекта. Посебно репрезентативно је била уређена сала -зидови су били осликани декорацијом са стилизованим биљним мотивима. Дворана с балкономпримала је 400 гледалаца. Данас се у овој згради налази биоскопМултиплекс "Козара"(са пет сала). Свечана премијера у позоришту, уз говоре самог бана и високихзваница, одржана је 2. септембра 1930. године, а на репертоару су били Нушићев"Хаџи Лоја", Одавићеви "Хеј,Словени" и Швабићев "Повратак". У првој и другој сезонипозориште је приредило 632 представе. Позориште је пресељено у нову, намјенску зграду 15.октобра 1934. године. Наиме, друштво "Змијање" дало је иницијативу за изградњу Дома краља Петра I ВеликогОслободиоца. На земљишту уступљеном од градске општине, у периоду одавгуста 1933. до септембра 1934. године, према пројекту инж. Јосифа Голднера,изграђена је зграда у којој су били смештени позориште, музеј, друштво"Змијање", КАБ, а од1935. године и Народна библиотека са фондом од 6000 књига.
Личностса цјеловитом визијом, бан Милосављевић, умио је да повеже своје задужбине општим духом културног полета.Након откривања споменика ПетруКочићу 1932. године у позоришту је одржана свечана академија и одигран Кочићев"Јазавац пред судом". Била је то посебна прилика за обједињавање задужбинарских заслуга, а најприкладније мјесто за ту синтезу био јеуправо театар.
Зградапозоришта из 1934. године је репрезентативно јавно здање, стилски одређено елементимаБаухауса, али уз задржавање неких одликанеокласицизма. Излазећи дужим странама на двије улице - Улицу краља Петра I Карађорђевића,некадашњи Царски друм, и на улицу која данасноси Милосављвићево име - зградапозоришта диспозицијом представља својеврснуугловницу. Њен угловни карактерније наглашен, будући да је централно прочеље обухваћено сабочних страна полукружним сегментима који ублажавају ту угаону карактеристикудиспозиције објекта. Бочне стране имају, за модерну архитектурукарактеристичне, вертикалне нагласке, док је зидно платно издијељено једноставнимнизовима прозора приземља и спрата, чија сехоризонтала измирује са вертикалом над бочним улазима. Најуочљивији елементикласицизма - тријем на канелираним стубовима и забат над њим - дајурепрезентативност главном улазу на прочељу. Еклектика језаокружена примјеном фолклорних мотива на рељефима постављеним у правоугаонимпољима симетрично с обје стране улаза.Ангажујући за израду ових рељефа ДрагутинаИнкиострија, бан Милосављевић је остао досљедан принципу примјењиваном при градњи јавних бањолучких зграда још одСаборне цркве, принципу одабира еминентних стваралаца као гаранције за квалитетнарученог посла.
Зградомпозоришта бан Милосављевић заокружио јецјелину осмишљеног градског језгра,у коју ће се 1936. године укључити још иХипотекарна банка, чиме је просторна цјелина центра Бања Луке била употпуности уобличена, као средиште које дјелује као јединствен урбанистичкикорпус.
Нештораније, 1932. године, настали су објекти Хирургије, Офтамологије, Хигијенскогзавода, све у стилу модерне, формирајући својеврсни болнички комплекс. БанМилосављевић заслужан је и за изградњу чиновничких павиљона, зграда чврстеформе, једноставно модерног изгледа, а за чиновнике је у центру града 1934.године подигнут још један стамбени објекат, савремен и репрезентативан. Истегодине кад и Позориште, подигнута је и монументална зграда Соколског дома,савременог концепта, са кафаном, рестораном, кухињом, биоскопом, салом,трговинама у приземљу.
Оснивање Позоришта и градња посебног театарскогздања не могу се одвојити од осталихзадужбина бана Милосављевића. Зато је казивање о позоришту самофрагмент једне веће приче, која изгледа као бајка о срећним временима и добромвладару. Ни седам деценија послије златног доба у којем настаде Позориште нијепревазиђена неодољива лепота двораца изте бајке.**
_______________________________
* Текстје преузет из позоришне монографије "70 сезона", Народно позориштеРепублике Српске,
БањаЛука, 1999. (стр. 12 – 15).
** Питање постављено на почетку текстани у овом примјеру неће добити само један одговор.