Гордан Михић
ГОСПОДИН ФОКА
Редитељ: Гордан Михић
Помоћник редитеља: Жељко Стјепановић
Сарадник редитеља: Драган Батанчев
Драматург: Бранко Брђанин
Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
Костимограф: Ивана Јовановић
Избор музике: Марко Мисирача
Лектор: Милорад Телебак
Инспицијент/суфлер: Весна Максимовић
Улоге:
Самац: Бошко Ђурђевић
Самица: Маја Колунџија Зорое
Газдарица: Слађана Зрнић
Чистач ципела: Добрица Агатоновић Ага
Премијера: 11.11.2011.
Опис представе:
“Живот се - ако се изузму заљубљеност и срећа коју она доноси – своди на низ незанимљивих, безначајних и међусобно неповезаних догађаја.”
“Могућности да се заљуби бојао се насмрт и готово инстинктивно: била је то интуиција позната људима чије се ограничено љубавно искуство своди на ниску од боли и стида.”
Орхан Памук, “Снијег”
Драмски предложак Гордана Михића “Господин Фока” први пут је јавности презентован као једна од 12 ТВ игара реализованих у оквиру једног од тада ( крајем 60 – их година прошлог вијека на Телевизији Београд ) веома популарних драмских и/или хумористичких циклуса. Наиме, ТВ Београд је наручила од овог аутора да напише низ драмских текстова који би тематски били обједињени једним заједничким насловом – “Самци”. И тако је ова прича “искочила” из преосталих ( као што ће се неколико година касније догодити и са још једним славним Михићевим предлошком, “Сиротим малим хрчкима” ), те је као таква награђена на Фестивалу у Порторожу. Редитељ Александар Ђорђевић и двоје тумача главних ликова, Слободан Цица Перовић и Неда Спасојевић учинили су ову Михићеву причу култном. Данас, готово четрдесет година касније, Михићевог “Господина Фоку” постављамо на Малој сцени Народног позоришта Републике Српске у Бањој Луци. Ако бих жанровски одређивао нашу представу, назвао бих је меланхоличном сетном комедијом, у свом изразу и осјећају блиском Чехову, као и трагичном хуманизму који препознајемо код Фелинија и Де Сике. Драма овог комада је прије свега у оном неизговореном, у подтексту. Постоји неколико елемената који су ме привукли овом тексту. Причајући причу о Самцу и Самици који су се срели у неком самачком хотелу бурне 1968. на периферији Београда, као основну тему представе покушао сам да извучем причу о томе како се двоје људи који су једно другоме потребни и који једно другоме одговарају, због неких својих “кочница” и околности у које их је сурови живот довео, не могу “укачити” и препознати срећу једно једно у другом. Наиме, њихове душе су попут магнета који константно спаја тачку А ( Самца ) и тачку Б ( Самицу ), али чим до споја дође, магнети некако “исклизну из лежишта” и поново се “размагнетишу”. Самац је неко ко је разочаран неким својим неуспјесима из прошлог живота, на неки начин је “одбацио” живот, те тако сада траје, чека да прође. Њему је у животу љубав донијела вјероватно ( иако то аутор нигдје није јасно нагласио ) само бол и бјежи од живота и било какве емоције, тј. свјесно је убија у себи. Самица пак, у нашој причи, долази из једног руралног, суровог миљеа и вапи за љубављу, међутим, не умије да је на прави начин и у прави час презентује, она увијек има један потез вишка који уруши и оно мало што претходно изгради у односу између ње и крхког и емотивно прилично затвореног Самца. Неспособан да препозна свог Годоа, Самац ће одбацити срећу која му се можда осмјехнула и наставити свој живот фоке – у хладноћи и неприступачности у којој је он изградио свој свијет који му је комфоран и удобан јер га познаје ( излазак из тога, био бољи или лошији, за њега је ризик јер је код њега присутан страх од непознатог ). Још један важан разлог због којег смо радили ову причу је прилика да кроз студију једног одређеног времена ( текст је написан крајем 60-их, дакле то је сада већ епоха ) кажемо нешто о отуђености и одсуству комуникације људи овог времена. Наиме, проблеми су увијек исти: наше друштво је и тада као и сада на одређен начин патило од отуђености. И тада су постојали слојеви људи који су били одбачени од друштва – у нашем случају, поред ликова Самца и Самице у први план извлачимо и епизоде њихових живота. Газдарицу и Чистача ципела. Дајући им прецизнију биографију, добијамо четири различита представника социјалистичког друштва који су, свако на свој начин и из свог угла, одбачени и усамљени. Међутим, оно што је, чини ми се, све присутнија појава међу људима овог, XXИ вијека јесте један парадокс који се намеће: што смо технолошки ( интернет, мобилни телефони, друштвене мреже итд. ) напреднији, све смо емоционално удаљенији једни од других. Кроз ту технологију се тежило за остварењем боље комуникације и јаче повезаности међу удаљенима, а заправо је та технологија све више удаљила човјека од самога себе и везала га за справу као његово једино средство комуникације. Зато мислим да је важно вратити се неком другом времену кроз јединствени “времеплов” – позориште. Кроз једно такво “путовање у прошлост” суочићемо се, надам се, са неким истинама данашњег доба о нама самима и о нашим предрасудама када су у питању емоције и други људи које видимо свакодневно на улици, али не обраћамо пажњу на њих и њихове “мале” судбине.
Марко Мисирача