Љубомир Симовић
ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Редитељ: Владимир Лазић
Драматург и избор стихова за сонгове: Бранко Брђанин
Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
Костимограф: Ивана Јовановић
Сценски покрет: Ферид Карајица
Композитори: Маја Матић, Саша Павловић
Лектор: Милорад Телебак
Тонска режија: Зоран Николић
Асистент редитеља: Борис Милановић
Сонгове пјевале: Ана Симанић, Софија Антић, Јелена Башић, Слађана Зрнић и Ђурђа Вукашиновић
Инспицијент: Радован Глоговац
Суфлер: Свјетлана Поповић
Улоге:
Василије Шопаловић, вођа групе: Ђорђе Марковић
Јелисавета Протић, глумица у златножутом: Љиљана Чекић
Софија Суботић, глумица у љубичастом: Александра Ћосић, к.г.
Филип Трнавац, глумац са две маске: Златан Видовић
Благоје Бабић: Жељко Стјепановић
Гина, његова жена: Наташа Иванчевић
Симка, млада удовица: Миљка Брђанин Бабић
Дара, ткачка радница: Ведрана Мачковић Зубовић
Томанија, њена сенка: Ковиљка Шипка
Дробац, батинаш: Бранко Јанковић
Мајцен, фолксдојчер: Рајко Марчета*
Милун, поднаредник Градске страже: Драгослав Медојевић
Љубица, грађанка Ужица: Наташа Перић*
Радмила, грађанка Ужица: Јована Ђорић*
Лепосава, грађанка Ужица: Белинда Божичковић*
Милица, грађанка Ужица: Неда Шегрт*
*Студенти четврте године Драмског одсјека на Академији умјетности Бања Лука, у класи професора Жељка Митровића.
Премијера: 17.12.2011.
Опис представе:
Кад глумце који су за време Другог светског рата стигли у окупирано Ужице грађанке дочекају протестима: “Баш сте ми нашли време за позориште!”, “Сваки дан хапшења, рације, стрељања, а ви се овде играте позоришта!”, “Јесте ли видели вешала на Житној пијаци?”, “Знате ли ви да је рат?”, оне на свој начин формулишу, и на основу свог искуства актуелизују, и драстично заоштравају, Хелдерлиново питање: “Чему песници у оскудна времена?”
Чланови путујуће позоришне дружине, коју предводи Василије Шопаловић, нису ни звезде Баљшог театра, ни Бургтеатра, а још мање су читаоци Лесинга или Артоа. Али они ипак знају одговор на Хелдерлиново питање. И спремни су да и усред ратних страхота одиграју своју представу, као што је Вијон неке своје песме написао буквално у сенци вешала, очекујући да буде обешен, и као што је Андре Шеније своје “Јамбове” написао буквално у сенци гиљотине, очекујући да буде гиљотиниран.
Љубомир Симовић