Петар Михајловић
РАДНИЧКА ХРОНИКА
Режија и адаптација: Ана Ђорђевић
Сценограф: Драгана Пурковић-Мацан
Костимограф: Ивана Јовановић
Музика: СОПОТ (музика из представе)
Лектор: Милорад Телебак
Асистент редитеља: Борис Милановић
Асистент костимографа: Јелена Карановић
Инспицијент: Нада Галић
Суфлер: Свјетлана Поповић
ИГРАЈУ:
БРАНКО ЈАНКОВИЋ
ЗЛАТАН ВИДОВИЋ
МИЉКА БРЂАНИН-БАБИЋ
САНДРА ЉУБОЈЕВИЋ
ГОРАН ЈОКИЋ
ЖЕЉКО ЕРКИЋ
АЊА СТАНИЋ
Премијера: 24.12.2010.
Овдје можете погледати YouTube видео снимак представе Радничка хроника
Опис представе:
Радничка хроника има у себи нечег од документарне драме. Она говори о савременој друштвеној ситуацији о којој често јављају медији – дуготрајном штрајку радника фабрике која је пропала у покушају власничке трансформације. Писац са саосећањем, разумевањем и иронијом говори о овом дневно актуелном друштвеном догађају. Он запажа важан парадокс: људи у овим социјалним сукобима немају идентитет иако свако од актера има специфичну личну драму. Радници се разликују само по редном броју и годинама стажа, а “главни радник”, тј. радник без броја је савремени еверy ман. “Остала лица”, по предлогу писца, могу играти исти глумци који играју седам радника, јер је заједничка црта свих лица то да не разумеју ситуацију у којој су се нашли. Разликују се по начину на који је не разумеју, а “начини” зависе од друштвене позиције у датом сукобу. Као што ликови немају идентитет тако немају ни имена, већ се разликују по занимањима. Комад се приближава фарси и та фарсичност Радничку хронику спасава од тугаљивости мелодраме која као сенка надлеће тужне животне приче ликова. Посебну вредност комаду дају дијалози и монолози који имају ноту документарног и истовремено указују да писац веома добро познаје жаргон и говорну фактуру социјалног миљеа о коме пише. Крај комада подсећа на крај Де Сикиног филма Чудо у Милану: тамо скитнице узлећу у небо, а овде радници остварују сан о оживљавању производње. Ипак, писац се тиме не задовољава, већ прави још један заокрет и враћа Радника у “реалност” као гробара сопствене друштвене класе. То је духовита поента комада који цео случај враћа на нас гледаоце, који смо не само гледаоци потенцијалне представе Радничка хроника већ и гледаоци свакодневних социјалних драма. Гледаоци који више не разликују људе и њихове драме, не разликујемо оне који штрајкују од оних који гладују и оних који се у знак протеста самоосакаћују или чак убијају. Зато што више нисмо у стању да разликујемо људе и њихове драме, ми их не разумемо, а зато што не разумемо њих, ми не схватамо ни своју ситуацију. Смејући се ликовима Радничке хронике ми се, у ствари, смејемо себи, а то је смех који боли.
(из образложења Жирија)
*Текст РАДНИЧКА ХРОНИКА Петра Михајловића проглашен је за најбољи савремени домаћи драмски текст на конкурсу Стеријиног позорја у 2009. години.