Мирослав Момчиловић
СЕДАМ И ПО*
Редитељ: Даријан Михајловић
Сценограф: Марија Калабић
Костимограф: Нинела Петровић
Композитор: Марко Грубић
Драматурзи: Ката Ђармати
Јелена Мијовић
Радмила Смиљанић
Лектори: Милорад Телебак
Радован Кнежевић
Дизајн свјетла: Роберт Мајорош
Организатори: Невена Вучковић
Розелина Икић
Ката Ђармати
Играју:
АРОН БАЛАЖ
ИШТВАН КЕРЕШИ
ЕМИНА ЕЛОР
ЗОРАН ЦВИЈАНОВИЋ
МИЛОШ САМОЛОВ
МАРИНКО МАЏГАЉ
СВЕТИСЛАВ ГОНЦИЋ
ФЕЂА СТОЈАНОВИЋ
АЛЕКСАНДАР СТОЈКОВИЋ
СЛАЂАНА ЗРНИЋ
БОРИС ШАВИЈА
НИКОЛИНА ЈЕЛИСАВАЦ
ИРЕН АБРАХАМ/РУЖИЦА СОКИЋ/ГОРДАНА МИЛИНОВИЋ
Премијера: 07.03.2011.
* Представа је рађена у копродукцији Народног позоришта РС, Атељеа 212 и Новосадског позоришта/Ujvideki Szinhaz.
Опис представе:
Краљево ново одело
Тако је постала Југославија: Било је то време кад је краљ пожелео ново одело и сашију му Југославију. Онда се то одело сашивено по мери тадашњих амбиција и моде, ен моде, што би рекли, представило као прет а порте свету, који је, као и све, што је, ен моде, аплаузом поздравило ту креацију. Онда је, временом, тело срасло за кожу и постало, као тетоважа из ЈНА, нешто што ћеш тешко скинути, кад моде нестане. Носили смо то одело, деценијама и онда схватили да је временом постало демоде, да немамо више одела које би нас штитило од елемената и одлучили да одело распарамо. Авај. Кад нешто утиснеш у душу и притиснеш на тело довољно дуго, схватиш да то не може тек тако да се откине то јест, скине. У последњим тренуцима Југославије, тај најзначајнији бенд Југе, је певао Југославији да пљуне и запева, а она није знала да пљује нити да пева, него се парала у односу на то ко је јаче повукао свој део одела. Онда су остале ране, јер је одело срасло за кожу, па је крварила кожа и некако, полако се зацељивала, по неком свом природном принципу. “Седам и по”, је представа за коју смо мислили да треба да се зове пола осам или 19 и 30, то јест, по тв дневнику, који нам је ваљда остао једина заједничка именица. Сад је ова представа, суштински, антиносталгична, политички некоректна, али истинита, јер нема илузија, нема начина да се, једном распарано одело, опет скроји, јер је крој демоде, претворио се у епоху. Зато у овој представи нема ничег Југословенског, нема ничег заједничког, само поделе, поделе и поделе. Није ти јасно, зашто и како су ови људи живели заједно, није ти јасно зашто је кројач прихватио ту мустру, зашто је правио одело које данас сви гледају као да га се стиде, као дединог зимског капута.
Даријан Михајловић