Када се годинама у људима таложи мржња, а усљед неспособности да се каже „опрости“, они временом постају отуђени, самим тим и усамљени. Када би људи знали колико је потребно и лако рећи „опрости“ и колика је моћ те ријечи, сви би живјели у много здравијем друштву.

Наши дани су настали као моја унутрашња борба са самим собом. Једна половина мене говорила ми је да би требало да одем из ове несрећне и неуређене земље. Несрећне због рата, неуређене због лоших политика које су нас довеле на руб егзистенције.

Јесте, данас имам двадесет шест година и трансгенерацијска траума ме мање жуља. Можда као друштво нисмо пребољели фронтове, можда као жене нисмо пребољеле облине, али ми се чини да је мени ова драма понудила нешто што се надам да ће и вама. Јер, кроз слике и ријечи може да се крвари и да се поново роди. Ова драма је могућност васкрсења за све које прогањају духови прошлости и за све који воде невидљиве фронтове пред огледалима. Написала сам је за своју породицу, коју сам имала прилику да упознам, јер је преживјела.