Ансамбл представе Народног позоришта Републике Српске „Хркачи“, представиће се публици у Мостару у уторак 31. маја наступом у Хрватском дому Херцега Стјепана Косаче, у оквиру манифестације XXIV Дани Матице хрватске Мостар – „Мостарско прољеће“ 2022.
Улоге:
Даринка: Николина Фригановић
Јован: Љубиша Савановић
Комшиница: Миљка Брђанин
Полицајац: Данило Керкез
Игла: Миодраг Маркићевић
Ријеч аутора
Комад Болест (Хркачи) почео сам, колико се сећам, да пишем средином прошле године, када се вирус већ увелико рекламирао по телевизији. Разни ликови су нас плашили да ћемо да поумиремо сви, ако се не деси чудо. И десило се мини-чудо; пронађена је вакцина. Јавност је подељена на оне који верују у вакцину и оне који не верују. Међутим, вакцинисали су се и једни и други. Ја, некако, не верујем њушкама које ме плаше смрћу. Смрт и ја се нисмо још упознали, али знам да ме она помиње, понекад, у свом црном друштву… Човек бира коме ће да верује, и ја сам изабрао. Ионако је овај живот само један велики испит, да би Господ видео ко је за ђубре, а ко за вечност. И тако, у том размишљању, добио сам корону, и то Делта варијанту; из болнице сам изашао као олупина. Једва сам остао жив, кажу моји добри доктори. Богу хвала за све – кажем ја.
Текст, по коме је урађена представа, завршио сам неколико дана пре него што сам добио корону. Добро ми је дошла болест, јер сам сад проблем короне успео да сагледам из другог угла, изнутра. Међутим, овај комад није о корони, већ о нама и нашим болестима које душу нападају; о демонском егу, о страстима и моралном суноврату модерног друштва и ове цивилизације. У том смислу, овај к’о бива-вирус или отров којим су нас отровали научници (тако се бар представљају), је мачији кашаљ у односу на болести душе. А наши јунаци управо болују од тих болести. Како сама болест никада није казна, већ упозорење, човек увек има времена да се исправи. За оне који не верују у Бога, душа није нарочито важна, јер је и не виде као улазницу за вечност; живе своје мале животе по хоризонтали, надајући се да ће их смрт стићи што касније. Можда смо ми, верници, будале, неписмени, незналице, али бар нас пустите да умремо као такви, не шприцајте нас лажним истинама из ваших лабораторија. Што рече Ерик Клептон, причајући о свом искуству са вакцином: Намирисао сам превару (I smell a rat). Ја сам некада био стручњак за тешке дроге и лако могу да препознам дилера. Приметио сам да дилери више нису по улицама, већ по телевизијама. Желим да додам да, као слободан човек, могу да бирам од кога ћу да купим или не купим дрогу. Одговарам само Богу и отаџбини, а не државном апарату или неком Гејтсу који је у основној школи, док су други играли фудбал, био статива.
Уживајте у Болести…
Никола Пејаковић,
писац комада и редитељ