О драми
фрагменти из есеја Јована Христића
Већ одавно говоримо како драма више није средишни књижевни род нашег времена, што ће рећи род у коме се могу постављати најважнија питања човековог постојања. Али ако је то тачно, зашто се писању драма непрестано окрећу и они који су име и углед стекли у другим областима књижевности, и шта нагони песнике, романописце и филозофе да се упуте у позориште где је успех можда блиставији и непосреднији него игде другде, али и где је неуспех (…) пун понижења која се нигде другде не могу доживети?
Све нам ово показује једно: да је драма незаменљива. Чак и када живимо у времену без велике драме – о трагедији да не говоримо – осећамо како се без драме не може, да је мора бити, да је време без драме у ствари време у коме сваке вечери чекамо да се велика драма појави. (…) Јер изгледа да драма има да нам каже нешто о човеку што ништа друго није у стању да нам каже: ни поезија (…), ни роман (…) ни филозофска расправа (…) …
Зашто је то тако? Зашто се драми увек окрећу они којима се чини да имају да кажу нешто пресyдно и спасоносно за човека? Зато што је једино драма у стању да човека и његове поступке стави у оквире у којима они добијају свој најдубљи смисао, праву вредност и најшири значај. Драма, то је пре свега човек на позорници; а позорница није само физички, већ и – како је говорио Бранко Гавела – „духовни простор“ испуњен присуством и деловањем сила што уобличују наш живот и које називамо помало патетичном и старинском речи: судбина. Све оно што нам се у метафорама песника или у формулацијама филозофа може учинити као висока апстракција, на позорници се претвара у живо и опипљиво физичко присуство дозвано непосредним присуством глумца: када се на позорници појави ослепели Едип, са њим пред нас излазе и богови који су му одредили судбину, као што и са Мајком Храброст историја постаје стварна и опипљива. Тако простор позорнице није само оквир у коме се неки догађаји збивају, него контекст у коме се просуђују људски поступци и у коме човек добија своју праву меру суочен са великим елементарним силама живота. Све што се на позорници догоди постаје најопштија општост, а оно што је опште бива осветљено животом несводљивим у својој појединачности – и свако питање о човеку које се постави на позорници постаје питање које се тиче самих основа нашег постојања пред боговима што нам се мешају у живот, под небом које ћути, или у историји што нас односи незнано куда.
Јован Христић, „ФИЛОЗОФ У ПОЗОРИШТУ“ (1977), „СТУДИЈЕ О ДРАМИ“, 1. издање, Савремени југословенски писци, „Народна књига“, Београд 1986, 112-130; 112, 113-114