Хајнрих фон Клајст Разбијени крчаг
Режија Татјана Мандић Ригонат
Народно позориште Републике Српске
Одлучивши се да на сцену Народног позоришта Републике Српске постави комад Разбијени крчаг немачког писца Хајнриха фон Клајста, редитељка Татјана Мандић Ригонат је овим избором потврдила да у својим сценским читањима класичних комада посебну пажњу посвећује женским питањима. Након Ибзенове Норе и Голдонијеве Мирандолине, редитељка Ригонат видела је нов редитељски изазов у осветљавању лика младе Еве, главне јунакиње Клајстовог Крчага. Ева, као један комплексан лик у тумачењу младе и даровите Таре Јованић, симбол је разбијене, украдене невиности, чистоте, али и храбрости да на крају иступи и обелодани истину. Но, кренимо редом.
Иако је само дело настало 1806. године, оно је и након два века веома актуелно, у данашњем тренутку чак и друштвено ангажовано. Горка, апсурдна сатира немачког писца с почетка 19. века носи у себи неколико слојева драмске приче коју редитељка заједно са одличном екипом глумаца разобличава и рашчлањује. У првом моменту ово је само наизглед прича о корупцији, бахатом и осионом судији Адаму и „случају“ разбијеног крчага. Заправо, драмски сукоб је много сложенији и потреснији. Ансамбл бањалучког позоришта бави се и мотивом поверења, осветљава односе унутар породице, осветљава однос мајке и ћерке, релацију двоје младих заљубљених људи. Одмотавајући клупко око наизглед баналног преступа, разодева се и личност бескрупулозног судије. Александар Стојковић гради лик овог антијунака сигурно и смирено, чинећи га уверљивим и живим у свој пуноћи Адамове охолости и самољубља.
У овом сценском читању Разбијеног крчага не доводи се у питање само однос истине и лажи, правде и кривде, већ и однос потлачених и злостављаних жена наспрам неумољивих и осионих предатора. Болне су сцене у којима мајка Марта Рул (у тумачењу Миљке Брђанин) вређа и понижава већ толико пута понижену и обешчашћену Еву. Марта као да не жели да и самој себи призна оно што је свима постало одавно јасно. Понижена и увређена Ева, стављена на стуб срама симбол је свих унижених жена. И када се учинило да правда ипак неће бити глува и слепа, суд и закон оличени у лику судског саветника (у изведби Љубише Савановића) још једном показују да су на супротним странама и да су правда и кривица именице женског, а суд и закон мушког рода и да у суровом свету за женску патњу нема слуха и разумевања. У овом „случају“ Адам је Еву прогнао из раја и обележио је за цели живот.
Одлично сценско решење осмишљено у виду видео-материјала, у самој кулминацији драмске радње, уводи нас сликом у густу шуму у којој, бар нас тако бајка учи, Црвенкапа страда од страшног вука, а овај је свет, нажалост, све бројнији предаторима, вуцима и невиним овцама.
Јелена С. Перић, позоришна критичарка Радио Београда 2
(емитовано 7. 5. 2025. у Емисији Културни кругови Радио Београда 2)