Продукција: Народно позориште у Београду, Стеријино позорје и Фондација „Нови Сад – Европска престоница културе“

• Аутор: Ђорђе Косић
• Режија: Југ Ђорђевић
• Композитор: Невена Глушица
• Драматург: Тијана Грумић
• Сценограф: Андреа Рондовић
• Костимограф: Велимирка Дамјановић
• Кореограф: Дамјан Кецојевић
• Сценски говор: Љиљана Мркић Поповић
• Сарадник етномузиколог: Даница Крстић
• Продуцент: Јасмина Урошевић
• Инспицијент: Сандра Роквић
• Суфлер: Даница Стевановић

Лица:

Алексија Рајчић: Вања Ејдус

Хоровође: Ива Милановић, Новак Радуловић

Хор: Сара Ристић, Невена Милошевић, Вера Зечевић, Данијела Милошевић, Младен Лукић, Горан Милошевић

Ријеч драматурга:

Алексија Рајчић, главна јунакиња драме Ђорђа Косића, у свом животу није имала много избора. Као и друге жене којима је окружена, а чији животи представљају модел по ком се очекује да функционише и њен, у свету огрезлом у патријархат, Алексијино је само да ћути и трпи. Животу који је, и пре него што је почео, осуђен на насиље, немогућност избора, а самим тим и немогућност еманципације или среће, алтернативу представља једино – смрт. Кроз специфичан стилски захват у ком све споредне јунаке и јунакиње сједињује у мушки и женски хор, аутор комада издваја Алексију и њено искуство, тиме их стављајући у контрапункт са деперсонализованим актерима ове приче, односно друштвом, које на крају и јесте највећа препрека у потрази ове жене за срећом и слободом. Осим формалног обликовања текста, писац се поиграва и језиком, тиме вешто приказујући потресну животну причу једне жене која излаз из зачараног круга насиља и коначну слободу, парадоксално, проналази у затвору. Иако нас стил и језик ове приче могу навести на помисао да се она одиграла пре извесног времена, у некој блиској или далекој, али ипак прошлости, оваквим женским судбинама нажалост сведочимо и данас. У 2021. години у Србији је забележено укупно 20 убистава пунолетних жена у породично партнерском контексту, као и 16 покушаја убистава жена, а није могуће утврдити колико жена умре од последица дугогодишњег трпљења насиља.  Многе од ових жена пријављивале су своје насилнике, али их систем није заштитио. У таквом систему, који је свакојак, а најмање на страни жртве, жене често не виде други излаз осим да ,,узму правду у своје руке.“ 

Тијана Грумић, драматуршкиња