Марковићеви (анти)јунаци се наслањају на богату комедиографско-сатиричну традицију и баштине карактере и ситуације наших најпопуларнијих и најчувенијих драматичара. У приказу њихове трагикомичности налазе се на средокраћи између горког Стеријиног света и нешто благонаклонијег Нушићевог погледа на сличне типове протува, малограђана и „ситних душа“. Сâм материјал (филмски сценарио) изузетно је позоришно захвалан за комедију апсурда, смештену у не тако давни социјализам, у којој се, испод пионирских капица лако могу препознати аномалије данашњих система.

Наша теза је јасна, наша порука је кристално чиста – у Христу је спас (свих нас), а балканска земља на којој Срби живе вековима – то је наша кућа и место за животне борбе. То, можда, нису неке уобичајене позоришне теме и идеје, или су мало изван модерног театарског правца, али, право да вам кажемо, баш нас брига.

Наши дани су настали као моја унутрашња борба са самим собом. Једна половина мене говорила ми је да би требало да одем из ове несрећне и неуређене земље. Несрећне због рата, неуређене због лоших политика које су нас довеле на руб егзистенције.