Госпођица подсећа на данашње време, које тлачи свакога и у коме нема савести, у коме свако граби и сналази се само за себе, у коме је новац постао божанство. Размишљам какав је то живот без љубави, без самилости, емпатије, живот проведен у опсесивној страсти за материјалним, у страху од банкрота и пропасти које нам друштво намеће?

Затворимо ли на часак очи, можемо да замислимо једну грдну кафану крајпуташицу, негдје уз Коридор, усред ничега, гдје међу кривоногим столовима, у облаку дима, једна жена преврће пљескавице, а другом руком листа Рат и мир. Тамо у ћошку, бивши доктор историје, у проклетству алкохолног заборава, забрањује литературу „јер добра никад донијела није“, док га слуша некадашњи надарени ђак, сад возач камиона.

„Можда се и пронађем, ово је Америка, све је могуће…” ријечи су које на почетку представе “Изгубљени у Бруклину“ изговара  главни јунак Џо Молер.  Проналажење (посла, искрене љубави и понајвише себе) је основни мотив цијеле представе, јер служи као покретач свих догађаја у његовом животу.