Драма „Шине“ Милене Марковић, написана 2002. године, јесте једна од оних драма које вријеме тешко гази и које своју актуелност одржавају дужи низ година. Специфичним приступом структури драме, кроз једанаест сцена које је Милена написала, успјела је да нам прикаже три периода – пријератни, ратни и послијератни. И управо кроз та три периода, на генијалан начин, понудила нам је широку лепезу ликова, који свој развојни лук детерминишу у зависности од ситуације у којој се налазе.

У једној згради су два стана, у њима су два брачна пара, а сваки од њих води битку са одлукама које ће им измјестити живот из устаљености и довести их до преиспитивања система вриједности друштва у којем живе.

Још као дете волео сам бајку о козјим ушима Цара Тројана; о берберину који, скривајући цареву тајну закопану у рупу, заправо чувајући себе – обзнањује свету оно што не сме бити изговорено. И у Бојићевом комаду, написаном пре више од једног века, управо је реч та која покреће лавину. Било да је тајна или јавна, изговорена, прећутана или затомљена, једна једина реч – на пример: инцест, болест, новац, част – може скупо да кошта ликове који, као и берберин из бајке, покушавају да своје тајне закопају дубоко, надајући се да из те рупе неће израсти зова од три прута, лепа и висока као стена.