Нико од нас није сам. Нико не сме очекивати од себе да сам може све. Идеја женске солидарности је, посебно данас, врло важна. У време када се у међународном контексту велики број права ускраћује женама, када расте број фемицида у региону, када је третман жене у медијима врло проблематичан, нужно је говорити о женској солидарности.

Наша теза је јасна, наша порука је кристално чиста – у Христу је спас (свих нас), а балканска земља на којој Срби живе вековима – то је наша кућа и место за животне борбе. То, можда, нису неке уобичајене позоришне теме и идеје, или су мало изван модерног театарског правца, али, право да вам кажемо, баш нас брига.

„Покондирена тиква“ (1838) Јована Стерије Поповића има ту срећу у несрећи да буде један класик националне књижевности. Што ће рећи, увелико игран текст, познат још из школске лектире, чиме је његово тематско и идејно значење, кроз бесконачни низ понављања, познато свима – па чак и онима малобројнима који га никад нису држали у рукама или видели на позорници – то јест, пред нама је један предложак, једна прича, која је прочитана унапред.