Специфичност пројекта лежи и у његовом балканском контексту. Жена која шапуће жељу или гаси свјетло кад се пресвлачи није само метафора интиме, већ и знак колективног насљеђа: генерације које су учене да је преживљавање важније од уживања, да се тијело користи за рад и репродукцију, али не и за задовољство. Мушкарац који се доказује снагом и функцијом заправо је заробљеник истог система, у којем рањивост и њежност немају мјеста.

Народно позориште Републике Српске дуго је трагало за комадом који на овако аутентичан начин третира судбине људи с ове стране Дрине. Пред нама је епско дјело и комплексна структура у којој кроз три паралелна тока пратимо ликове које препознајемо у сопственим породицама. Наш пут води од Лике и Пала, преко Загреба и Беча, па све до Београда обухватајући распон од осам деценија.

У фокусу представе је породица. Јер, она је свет у малом. И ту вам је и друштво и појединац и све генерације и сва времена. Кроз њу се све прелама. Свако живи своју стварност. Чак је свако и бира. То не значи да истина није само једна. А доживљаја – онолико.