Марковићеви (анти)јунаци се наслањају на богату комедиографско-сатиричну традицију и баштине карактере и ситуације наших најпопуларнијих и најчувенијих драматичара. У приказу њихове трагикомичности налазе се на средокраћи између горког Стеријиног света и нешто благонаклонијег Нушићевог погледа на сличне типове протува, малограђана и „ситних душа“. Сâм материјал (филмски сценарио) изузетно је позоришно захвалан за комедију апсурда, смештену у не тако давни социјализам, у којој се, испод пионирских капица лако могу препознати аномалије данашњих система.

Јесте, данас имам двадесет шест година и трансгенерацијска траума ме мање жуља. Можда као друштво нисмо пребољели фронтове, можда као жене нисмо пребољеле облине, али ми се чини да је мени ова драма понудила нешто што се надам да ће и вама. Јер, кроз слике и ријечи може да се крвари и да се поново роди. Ова драма је могућност васкрсења за све које прогањају духови прошлости и за све који воде невидљиве фронтове пред огледалима. Написала сам је за своју породицу, коју сам имала прилику да упознам, јер је преживјела.

О Иванову је много писано од његовог настанка до данас. И увек је изазивао бројна и оштра спорења. Али комад није наилазио на јединствено тумачење и схватање ни у критици ни у науци о књижевности ни у театарским интерпретацијама. „До данас нема јединственог мишљења чак ни о томе шта се стварно у комаду дешава, о чему се у њему ради, какав је карактер главног јунака“ (Д. Путченков). У драми не постоји јасно дефинисана, „рељефна“ фигура Иванова. Дате су само верзије његове личности, од којих се ни једна не јавља као коначна.