Госпођица подсећа на данашње време, које тлачи свакога и у коме нема савести, у коме свако граби и сналази се само за себе, у коме је новац постао божанство. Размишљам какав је то живот без љубави, без самилости, емпатије, живот проведен у опсесивној страсти за материјалним, у страху од банкрота и пропасти које нам друштво намеће?

Специфичност пројекта лежи и у његовом балканском контексту. Жена која шапуће жељу или гаси свјетло кад се пресвлачи није само метафора интиме, већ и знак колективног насљеђа: генерације које су учене да је преживљавање важније од уживања, да се тијело користи за рад и репродукцију, али не и за задовољство. Мушкарац који се доказује снагом и функцијом заправо је заробљеник истог система, у којем рањивост и њежност немају мјеста.

„Странци у ноћи” нису само пуки приказ утјецаја развоја технологије (у конкретном случају мобилних телефона и друштвених мрежа) на међусобне односе између људи. Они су минуциозни портрет огољености и самоће данашњег модерног свијета. С партнером или соло, с потомством или без њега, љубав као исконска потреба за припадањем, модерном човјеку постаје терен исклизнућа.