Александра Галина, међутим, интересује не само беда до које су стигли и у којој своје снове покушавају да остваре наши савремени понижени и увређени, већ, пре свега, они који су на таласу тих тектонских друштвених промена постали успешни, важни и уважени чланови једне нове класе (касте) нових богаташа и који су за свој вртоглави успон морали да плате страшну цену свога социјалног уздизања.

У времену у ком смо са свих страна, преко разних нових и старих медија, нападнути баналним садржајима, простотом и неподношљивом површношћу, сматрам да уметност, пре свега позориште које је увек било сведок свог доба, мора поново да стекне своју просветитељску мисију, да буде брана свеопштем заглупљивању. Театар треба да буде оаза, сигурна кућа, скривени храм у који се његови посвећеници могу склонити и разматрати многа суштинска питања.

О Иванову је много писано од његовог настанка до данас. И увек је изазивао бројна и оштра спорења. Али комад није наилазио на јединствено тумачење и схватање ни у критици ни у науци о књижевности ни у театарским интерпретацијама. „До данас нема јединственог мишљења чак ни о томе шта се стварно у комаду дешава, о чему се у њему ради, какав је карактер главног јунака“ (Д. Путченков). У драми не постоји јасно дефинисана, „рељефна“ фигура Иванова. Дате су само верзије његове личности, од којих се ни једна не јавља као коначна.