Специфичност пројекта лежи и у његовом балканском контексту. Жена која шапуће жељу или гаси свјетло кад се пресвлачи није само метафора интиме, већ и знак колективног насљеђа: генерације које су учене да је преживљавање важније од уживања, да се тијело користи за рад и репродукцију, али не и за задовољство. Мушкарац који се доказује снагом и функцијом заправо је заробљеник истог система, у којем рањивост и њежност немају мјеста.

„Странци у ноћи” нису само пуки приказ утјецаја развоја технологије (у конкретном случају мобилних телефона и друштвених мрежа) на међусобне односе између људи. Они су минуциозни портрет огољености и самоће данашњег модерног свијета. С партнером или соло, с потомством или без њега, љубав као исконска потреба за припадањем, модерном човјеку постаје терен исклизнућа.

Наши дани су настали као моја унутрашња борба са самим собом. Једна половина мене говорила ми је да би требало да одем из ове несрећне и неуређене земље. Несрећне због рата, неуређене због лоших политика које су нас довеле на руб егзистенције.