У једној згради су два стана, у њима су два брачна пара, а сваки од њих води битку са одлукама које ће им измјестити живот из устаљености и довести их до преиспитивања система вриједности друштва у којем живе.

„Странци у ноћи” нису само пуки приказ утјецаја развоја технологије (у конкретном случају мобилних телефона и друштвених мрежа) на међусобне односе између људи. Они су минуциозни портрет огољености и самоће данашњег модерног свијета. С партнером или соло, с потомством или без њега, љубав као исконска потреба за припадањем, модерном човјеку постаје терен исклизнућа.

„Покондирена тиква“ (1838) Јована Стерије Поповића има ту срећу у несрећи да буде један класик националне књижевности. Што ће рећи, увелико игран текст, познат још из школске лектире, чиме је његово тематско и идејно значење, кроз бесконачни низ понављања, познато свима – па чак и онима малобројнима који га никад нису држали у рукама или видели на позорници – то јест, пред нама је један предложак, једна прича, која је прочитана унапред.