Наша теза је јасна, наша порука је кристално чиста – у Христу је спас (свих нас), а балканска земља на којој Срби живе вековима – то је наша кућа и место за животне борбе. То, можда, нису неке уобичајене позоришне теме и идеје, или су мало изван модерног театарског правца, али, право да вам кажемо, баш нас брига.

Монодрама у кабаретској форми, настала из оригиналног ауторског текста глумца Бориса Шавије, прожетог фрагментима Брехтових драмских текстова, поезије, сатиричних записа и сонгова. Представа спаја смијех и нелагоду, пјесму и опомену, и отвара питања страха, ћутања, пристајања и одговорности — оних тренутака када се „нормално” непримјетно претвара у опасно.

Специфичност пројекта лежи и у његовом балканском контексту. Жена која шапуће жељу или гаси свјетло кад се пресвлачи није само метафора интиме, већ и знак колективног насљеђа: генерације које су учене да је преживљавање важније од уживања, да се тијело користи за рад и репродукцију, али не и за задовољство. Мушкарац који се доказује снагом и функцијом заправо је заробљеник истог система, у којем рањивост и њежност немају мјеста.