16+

Копродукција Народног позоришта Републике Српске и Стеријиног позорја

Аутор: Вида Давидовић
Режија: Ивица Буљан
Драматург: Роберт Валтл
Сценографија: Александар Денић
Костимографија: Ана Савић Гецан
Музика: Петар Билбија
Дизајн свјетла: Сонда Тринајст
Видео: Тони Сопрано Менеглејте
Лектор: Наташа Кецман
Извршни продуцент: Катарина Лазић
Инспицијент: Миодраг Маркићевић
Суфлер: Маја Калаба

Улоге:

Лица из прошлости:

Мала – лијепа као из бајке: Анђела Тасић*
Мама – у пролазу, али не баш: Николина Фригановић
Брат – који је сродна душа: Сенад Милановић
Непожељна – најбоља другарица, изгнаница као што јој име каже: Наташа Перић
Мушкарац – који је ту да вријеме брже прође: Анандо Ченић

Лица из садашњости:

Мала – друга мала, плеше као из бајке: Анђела Ракочевић*
Мама – која је мала из прве приче: Наташа Иванчевић
Други – који је сродна душа: Жељко Еркић
Рекси – најбољи друг, анорексија: Милош Дрљача**
Мушкарац – који је ту да вријеме брже прође: Милош Ћебић*

* студент четврте године Глуме у класи проф. Жељка Митровића

** студент друге године Глуме у класи проф. Елене Костић Трепетове

Представа траје око 90 минута

Премијера: 15. 3. 2024.

Ријеч ауторке

Између двадесет друге и двадесет шесте године дешава се Коперникански обрт у глави једне дјевојке. Ову драму сам писала када сам имала двадесет две године, сада имам двадесет шест. Да ли сам је прерасла? Нисам и нећу, као што вјерујем да нико у публици није прерастао тај рат, једнако и онај унутрашњи и онај спољашњи. И даље ме прогањају слике и асоцијације. Магла, кућа изван града, сијено, крв и сновиђења. Моменти кад сам први пут открила да ми се тијело промијенило. Сваки моменат у мом животу кад сам се расплакала у кабинама Заре. Сваки моменат у мом животу кад сам гледала другарице како плачу у тим истим кабинама.

Јесте, данас имам двадесет шест година и трансгенерацијска траума ме мање жуља. Можда као друштво нисмо пребољели фронтове, можда као жене нисмо пребољеле облине, али ми се чини да је мени ова драма понудила нешто што се надам да ће и вама. Јер, кроз слике и ријечи може да се крвари и да се поново роди. Ова драма је могућност васкрсења за све које прогањају духови прошлости и за све који воде невидљиве фронтове пред огледалима. Написала сам је за своју породицу, коју сам имала прилику да упознам, јер је преживјела. Написала сам је и за ону коју нисам имала прилику да упознам, јер је страдала на фронтовима, којим више нико не памти име, прије него што сам се родила. Написала сам је, наравно, и за себе, са надом да ћу једном опростити себи ратове које сам бирала и који су ми били наметнути.

Моја мама и жене у мојој породици и даље излазе на фронтове својих сјећања. Ја и даље излазим сваки дан на фронтове пред недобронамјерне мушке погледе. Само, нешто се промијенило – ова драма је помогла и мени и мојој породици и пријатељима да своја сјећања боље носимо и на то сам најпоноснија. То је драма која је написана за мене, за моју маму, за маме, кћерке, за Ивицу Буљана и за све људе који су на њој радили. Надам се да су сви они прошли бар мало зацјељења уз њу. Надам се, наравно, да ћете и ви осјетити бар мало утјешне газе на траумама својих тијела и земаља. Јер, ова драма је, наравно, написана и за вас, ма колико година имали.

Вида Давидовић

Драматуршке биљешке

Вида Давидовић се у драми Мали ратови и кабине Заре пита што то можемо рећи о свијету, о причи која изгледа изгубљена гдје год је погледамо. Што можемо из њега пренијети, ако не осјећај губитка. Можда бијес поражених који нису рекли своју посљедњу ријеч? Што пренијети ако не ријечи које циклично теку у меланколији и љутњи, посљедње ријечи као да су пуштене у бескрај?

Преносити искуства младе жене, за Виду Давидовић значи конструирати простор у тексту гдје би се прошлост и садашњост измјењивале. Она на основу интимних преокупација гради повијесну сцену те размјене. За њу, прошлост није мртво и нестало вријеме, него увијек може послужити као оружје. Писање је тај начин да се ухвати сјећање „како се јавља у тренутку опасности“, како би се изразио Валтер Бенјамин (Walter Benjamin). Прошлост Мале, колико год се чини изузетно посебна, у себи носи искру вјечности. Исповијест прве Мале уписана је у неки кутак не само искуства њезине кћери, већ и у заједничко искуство. Можемо уситнити сјећање на то, сваки комад крхотине садржи цјелокупну монаду онога за што вјерујемо да је уништено и што ће се поновно генерирати, када се укаже прилика. Садашње вријеме увијек представља тренутак опасности. Опасност то је наша садашњост.

*Прошлост није слијед датума, чињеница, начина живота, већ резервоар снага, геста, гласова, и егзистенцијалних могућности. Њезино познавање је витално за садашњост. Тако би из садашњости схваћали прошлост, а не обрнуто. За Виду Давидовић значајан је рад на изласку из ноћне море која нас је створила, толико и о другачијем грађењу садашњости.

Текст Мали ратови и кабине Заре одвија се у прошлости и садашњости. Редатељ Ивица Буљан као исходиште у истраживању сензибилитета комада и пут према изведби, предложио је глумцима успоредне анализе драме с филмовима Лолита (Lolita, 1962), Прошло љето (L’Été dernier, 2023), Сви ми странци (All of us Strangers, 2023), Палме и далеководи (Palm Trees and Power lines, 2022) и Kindling (2023) као оквирне референце. Текст није утемељен на психолошком реализму, није документаран, нити припада поетској драми. Иако није аутофикционалан, веома је личан. Вида Давидовић бави се женским темама и трансгенерацијским траумама. Драму отвара цитат ауторице Тони Морисон (Toni Morrison) који сугерира да је ријеч о ангажираном, социјално и интимно освијештеном тексту. Он је у исто вријеме конкретан опис анорексичног понашања и поетички манифест сасвим посебног стила, подједнако иновативног по садржају и начину приказивања.

Ликови у драми немају имена, него су означени функцијама. То су Мајка, Мала и Брат, Непожељна и Мушкарац. Тек Рекси из другог дијела има „име“, али и оно је алегоријско, скраћеница је, или nick name изведен из Анорексије. Ономастика указује каквим се односима бавимо. Први дио догађа се у вријеме рата, а други у садашњости. Мала из првог дијела постаје мајка у другом. Садашња Мала је њезина кћерка. Вида Давидовић пише о трансгенерацијској трауми. У тексту се спомиње и мајка мајке из првог дијела, која је и сама имала трауматична искуства из рата. Неоздрављене трауме из прошлости отварају нови круг сабластологије. Однос између мајке и кћерке, у два времена, заправо је сличан, готово пресликан. Задњи призор отвара нови циклус, нову могућу трауму. Данашња Мала добија због својих врхунских балетских вјештина, одлази да живи и ради у Париз и можда ће смоћи снаге прекинути сабластолошки циклус И остварити нову, хармоничнију, зрелију, испуњенију будућност.

Захваљујући својим способностима, Мала је прошла тако захтјевну аудицију, примљена је у паришки балет и отвара јој се могућност једног другачијег, садржајнијег живота. Однос између мајке и кћерке се на различите начине манифестира и кроз односе са осталим ликовима. Упадљив је изостанак оца већ у првој генерацији. Не знамо гдје је, да ли је жив па их напустио, да ли је умро. У другом циклусу, опет не знамо да ли је отац убијен, погинуо у рату, или су се родитељи раставили. И поново она Мала из првог дијела, која није одрастала у хармоничном окружењу, понавља исте грешке. Она преузима на себе и функцију оца, а сама се бори са својом неразјашњеном траумом у односу према брату који је погинуо у рату. На мјесто Оца, симболички ступа тренер, инструктор балета, који је Малу припремио за аудицију, али је истовремено с њом у љубавном односу. С једне стране, мајка са својом посесивном, усисавајућом енергијом покушава Малу задржати за себе. С друге стране је у овисности држи инструктор плеса. Он је истовремено тренер и љубавник, и неко који је замјенски отац. С треће стране, малу токсично гуши пријатељ Рекси, који јој намеће императиве изгладњавања, да би била успјешна у балету, и пожељна тренеру. Три бића и три тензије усмјерене су према Малој. Свако је жели задржати за себе, али она се отима из челичног загрљаја.

Театар Виде Давидовић је мјесто изрицања парадокса. Она из митова прошлости извлачи облике способне именовати садашњост и означити њезин кукавичлук, њезино насиље и слијепе улице. На тај начин драмско писање иде путевима романа, есеја и изведбе уживо – изван строго драмске форме. Ивица Буљан поставља питања изложеног и прекриженог тијела, понављања и представљања (од прошлости до садашњости). Све су то естетски принципи на којима се ради у оквиру етике пријеноса. Ту Другост није само мотив или приматељ, већ оно што успоставља ријеч и даје јој значење и сврху.

Снага обраћања ауторице налази се у двоструком кретању: од прошлости према постајању. Управо у садашњости она измишља облик неправовременог говора, очигледне интервенције, пријеноса прошлог у име онога што јесмо сада.

У Малим ратовима и кабинама Заре Вида Давидовић суочава се с исконским питањем задаће драме: драма је изоштрено око будности и пророчанства лишеног месијанског морализирања.

Роберт Валтл