Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Свјетски дан позоришта прославља се 27. марта од 1962. године, док традиционалну поруку, на позив Међународног театарског института – МТИ, упућује позоришна личност високе свјетске репутације, афирмишући улогу и значај театарског стваралаштва. Ове године та част припала је египатској глумици Самихи Ајуб.

Свим мојим пријатељима, позоришним умјетницима из цијелог свијета

Пишем вам ову поруку за Свjетски дан позоришта и, ма колико била испуњена срећом што вам се обраћам, сваки дио мога тијела дрхти под тежином онога због чега сви ми – умјетници у позоришту и ван њега – патимо, односно због огромног притиска и помијешаних осјећања поводом стања у којем се свијет данас налази. Нестабилност је директан производ онога кроз шта наш свијет пролази на плану конфликта, ратова и природних катастрофа које су имале разарајуће ефекте, не само на наш материјални свијет, већ и на наш духовни свијет и наш унутрашњи мир.

Обраћам вам се данас са осјећањем да је цио свијет постао група изолованих острва, или као бродови који плове по хоризонту пуном магле, док сваки од њих диже једра и плови без навођења, не видјевши ништа на хоризонту што би могло да га наводи, али, упркос томе, наставља да плови, надајући се да ће пронаћи сигурну луку у којој ће се моћи скрасити након дугог лутања усред заглушујућег мора.

Ми никада нисмо били боље повезани но што смо данас, али, у исто вријеме, никада нисмо били несложнији и удаљенији но што смо данас. Ту лежи драмски парадокс који нам намеће савремени свијет. Упркос томе, чему сви свједочимо, на пољу припајања у протоку информација и модерној комуникацији која је срушиле све баријере географских граница, конфликти и тензије којима свијет свједочи, прелазе границу логичке перцепције и стварају, унутар тог привидног припајања, фундаментално одступање које нас удаљава од истинске суштине људскости у свом најједноставнијем облику.

У својој првобитној суштини, позориште је чисто људски чин који се заснива на истинској суштини људскости, а то је сам живот. Као што је рекао Константин Станиславски, велики пионир позоришта, „никада немој долазити у позориште у прљавим ципелама. Скините прашину и блато напољу. Оставите све своје мале бриге, размирице, ситне тешкоће – све ствари које уништавају ваш живот и одвлаче вам пажњу од умјетности – заједно са својом одјећом, на улазу у позориште“. Када се попнемо на бину, пењемо се живећи само један живот, живот једног живог бића, али тај живот може да се подијели и умножи у много других живота које износимо у свијет тако да и он оживи, напредује и шири свој мирис другима.

То што радимо у свијету позоришта као драматурзи, редитељи, глумци, сценографи, пјевачи, музичари, кореографи и техничка подршка, односно то што сви ми радимо без изузетка, чин је стварања живота који није постојао прије но што смо ми ступили на сцену. Тај живот заслужује да га води брижна рука, да га загрле груди пуне љубави, да га разумије топло срце, и да му здрав разум дâ разлоге због којих треба да настави напријед и да преживи.

Не претјерујем када кажем да је то што ми радимо на бини чин самог живота и стварања живота ни из чега, као сјај у тами који обасјава мрак ноћи и даје му топлину. Ми смо ти који дајемо животу раскош. Ми смо ти који га оличавамо. Ми смо ти који га чинимо животним и смисленим. И ми смо ти који му дајемо разлоге да га разумијемо. Ми смо ти који користимо свјетлост умјетности да бисмо се супротставили тами незнања и екстремизма. Ми смо ти који прихватамо доктрину живота како би се тај живот ширио по свијету. Због тога, ми улажемо труд, вријеме, зној, сузе, крв и љепоту, искрено вјерујући да је живот вриједан живљења.

Обраћам вам се данас не само да бих говорила или славила оца свих умјетности, „позориште“, на Свјетски дан позоришта. Умјесто тога, позивам вам да се ујединимо, сви ми, држећи се за руке, раме уз раме, и да викнемо из свег гласа, као што смо навикли на сценама својих позоришних кућа, да наше ријечи пробуде савјест цијелог свијета и да потраже изгубљену суштину човјека унутар нас самих. Човјека који је слободан, толерантан, љубазан, саосјећајан, њежан и отворен. И да наше ријечи одбаце гнусну слику бруталности, расизма, крвавих сукоба, једноумља и екстремизма. Човјек хода земљом и живи под небом хиљадама година и наставиће то да ради и у будућности. Извадите га из муља ратова и крвавих сукоба и замолите га да их остави пред вратима позоришта. Можда ће наша људскост, која се замаглила у сумњи, једном опет постати категоричка сигурност која нас све чини уистину способнима да будемо поносни на то што смо људи и што смо сви заједно у простору људскости.

Мисија нас драматурга, чувара ватре просвјетитељства, још од појављивања првог глумца на првој бини, јесте да будемо у првим редовима супротстављања свему што је ружно, крваво и нељудско. Ми се боримо против тога свиме што је лијепо, чисто и људско. Ми, и нико други, имамо могућност да ширимо живот.

Хајде да га ширимо заједно зарад једног свијета и једног човјечанства.

НПРС © 2024. СВА ПРАВА ЗАДРЖАНА.