Догађаји за јун 2025

Тридесете године прошлог века. Елегантни воз, Оријент Експрес, је принуђен да непредвиђено застане због обилног снега. Догађа се убиство, и Поароов пут кући који је требало да протекне сасвим мирно, постаје поприште још једног случаја који треба решити. Воз је пун осумњичених, а сваки од њих има, наизглед, необорив алиби. Поароов пут почиње у Истанбулу, а остатак приче дешава се нигде другде до у – Југославији, између Винковаца и Брода.

Марковићеви (анти)јунаци се наслањају на богату комедиографско-сатиричну традицију и баштине карактере и ситуације наших најпопуларнијих и најчувенијих драматичара. У приказу њихове трагикомичности налазе се на средокраћи између горког Стеријиног света и нешто благонаклонијег Нушићевог погледа на сличне типове протува, малограђана и „ситних душа“. Сâм материјал (филмски сценарио) изузетно је позоришно захвалан за комедију апсурда, смештену у не тако давни социјализам, у којој се, испод пионирских капица лако могу препознати аномалије данашњих система.

Марковићеви (анти)јунаци се наслањају на богату комедиографско-сатиричну традицију и баштине карактере и ситуације наших најпопуларнијих и најчувенијих драматичара. У приказу њихове трагикомичности налазе се на средокраћи између горког Стеријиног света и нешто благонаклонијег Нушићевог погледа на сличне типове протува, малограђана и „ситних душа“. Сâм материјал (филмски сценарио) изузетно је позоришно захвалан за комедију апсурда, смештену у не тако давни социјализам, у којој се, испод пионирских капица лако могу препознати аномалије данашњих система.

Јесте, данас имам двадесет шест година и трансгенерацијска траума ме мање жуља. Можда као друштво нисмо пребољели фронтове, можда као жене нисмо пребољеле облине, али ми се чини да је мени ова драма понудила нешто што се надам да ће и вама. Јер, кроз слике и ријечи може да се крвари и да се поново роди. Ова драма је могућност васкрсења за све које прогањају духови прошлости и за све који воде невидљиве фронтове пред огледалима. Написала сам је за своју породицу, коју сам имала прилику да упознам, јер је преживјела.

О Иванову је много писано од његовог настанка до данас. И увек је изазивао бројна и оштра спорења. Али комад није наилазио на јединствено тумачење и схватање ни у критици ни у науци о књижевности ни у театарским интерпретацијама. „До данас нема јединственог мишљења чак ни о томе шта се стварно у комаду дешава, о чему се у њему ради, какав је карактер главног јунака“ (Д. Путченков). У драми не постоји јасно дефинисана, „рељефна“ фигура Иванова. Дате су само верзије његове личности, од којих се ни једна не јавља као коначна.

Зашто смо спремни сами себи натоварити на леђа терет одговорности и дужности према неким друштвеним конструктима (социјални статус, каријера, патриотизам…) и због њих се одрећи личне среће, па чак и љубави? … На ово питање не постоји јединствен и једноставан одговор, а наша представа је покушај да покренемо размишљање о овом проблему.