Претходни догађаји

Нико од нас није сам. Нико не сме очекивати од себе да сам може све. Идеја женске солидарности је, посебно данас, врло важна. У време када се у међународном контексту велики број права ускраћује женама, када расте број фемицида у региону, када је третман жене у медијима врло проблематичан, нужно је говорити о женској солидарности.

Јесте, данас имам двадесет шест година и трансгенерацијска траума ме мање жуља. Можда као друштво нисмо пребољели фронтове, можда као жене нисмо пребољеле облине, али ми се чини да је мени ова драма понудила нешто што се надам да ће и вама. Јер, кроз слике и ријечи може да се крвари и да се поново роди. Ова драма је могућност васкрсења за све које прогањају духови прошлости и за све који воде невидљиве фронтове пред огледалима. Написала сам је за своју породицу, коју сам имала прилику да упознам, јер је преживјела.

Зашто смо спремни сами себи натоварити на леђа терет одговорности и дужности према неким друштвеним конструктима (социјални статус, каријера, патриотизам…) и због њих се одрећи личне среће, па чак и љубави? … На ово питање не постоји јединствен и једноставан одговор, а наша представа је покушај да покренемо размишљање о овом проблему.

Комад Болест (Хркачи) почео сам, колико се сећам, да пишем средином прошле године, када се вирус већ увелико рекламирао по телевизији. Разни ликови су нас плашили да ћемо да поумиремо сви, ако се не деси чудо. И десило се мини-чудо; пронађена је вакцина.

У фокусу представе је породица. Јер, она је свет у малом. И ту вам је и друштво и појединац и све генерације и сва времена. Кроз њу се све прелама. Свако живи своју стварност. Чак је свако и бира. То не значи да истина није само једна. А доживљаја – онолико.

У једној згради су два стана, у њима су два брачна пара, а сваки од њих води битку са одлукама које ће им измјестити живот из устаљености и довести их до преиспитивања система вриједности друштва у којем живе.

Александра Галина, међутим, интересује не само беда до које су стигли и у којој своје снове покушавају да остваре наши савремени понижени и увређени, већ, пре свега, они који су на таласу тих тектонских друштвених промена постали успешни, важни и уважени чланови једне нове класе (касте) нових богаташа и који су за свој вртоглави успон морали да плате страшну цену свога социјалног уздизања.

„Странци у ноћи” нису само пуки приказ утјецаја развоја технологије (у конкретном случају мобилних телефона и друштвених мрежа) на међусобне односе између људи. Они су минуциозни портрет огољености и самоће данашњег модерног свијета. С партнером или соло, с потомством или без њега, љубав као исконска потреба за припадањем, модерном човјеку постаје терен исклизнућа.

Зашто смо спремни сами себи натоварити на леђа терет одговорности и дужности према неким друштвеним конструктима (социјални статус, каријера, патриотизам…) и због њих се одрећи личне среће, па чак и љубави? … На ово питање не постоји јединствен и једноставан одговор, а наша представа је покушај да покренемо размишљање о овом проблему.

Циклус се спроводи током концерте сезоне 2024/2025. и поред домаћих уметника презентоваће и уметнике из региона који ће стварати музичку магију са члановима Оркестра Народног позоришта Републике Српске.

У једној згради су два стана, у њима су два брачна пара, а сваки од њих води битку са одлукама које ће им измјестити живот из устаљености и довести их до преиспитивања система вриједности друштва у којем живе.

О Иванову је много писано од његовог настанка до данас. И увек је изазивао бројна и оштра спорења. Али комад није наилазио на јединствено тумачење и схватање ни у критици ни у науци о књижевности ни у театарским интерпретацијама. „До данас нема јединственог мишљења чак ни о томе шта се стварно у комаду дешава, о чему се у њему ради, какав је карактер главног јунака“ (Д. Путченков). У драми не постоји јасно дефинисана, „рељефна“ фигура Иванова. Дате су само верзије његове личности, од којих се ни једна не јавља као коначна.

Написати овај текст било ми је, као аутору и редатељу представе Сумњиво лице Бранислава Нушића, један од тежих задатaка у овоме процесу. Није проблем јасно артикулирати разлоге због којих је Нушић актуалан и данас, проблем је артикулирати бијес и немоћ због чињенице да Нушић увијек и изнова остаје наш сувремник и да се ништа није промијенило по том питању.

Концерт Симфонијског оркестра Мостар и Симфонијског оркестра Народног позоришта Републике Српске „Viva Mozart“ први је и надамо се само један у низу концерата који ће ова два оркестра извести заједно у сезонама који долазе. Моцарт, као универзална музичка личност, спојила је ове две оркестарске куће и зато му кличемо.

Историја се понавља. Публика у Бањој Луци готово да је заборавила када је у Народном позоришту Републике Српске гледала водвиљ. Зато се може поставити логично питање зашто је овај жанр на маргини већ годинама?

Нико од нас није сам. Нико не сме очекивати од себе да сам може све. Идеја женске солидарности је, посебно данас, врло важна. У време када се у међународном контексту велики број права ускраћује женама, када расте број фемицида у региону, када је третман жене у медијима врло проблематичан, нужно је говорити о женској солидарности.

Наши дани су настали као моја унутрашња борба са самим собом. Једна половина мене говорила ми је да би требало да одем из ове несрећне и неуређене земље. Несрећне због рата, неуређене због лоших политика које су нас довеле на руб егзистенције.

Зашто смо спремни сами себи натоварити на леђа терет одговорности и дужности према неким друштвеним конструктима (социјални статус, каријера, патриотизам…) и због њих се одрећи личне среће, па чак и љубави? … На ово питање не постоји јединствен и једноставан одговор, а наша представа је покушај да покренемо размишљање о овом проблему.

Нико од нас није сам. Нико не сме очекивати од себе да сам може све. Идеја женске солидарности је, посебно данас, врло важна. У време када се у међународном контексту велики број права ускраћује женама, када расте број фемицида у региону, када је третман жене у медијима врло проблематичан, нужно је говорити о женској солидарности.