Догађаји за мај 2023

Затворимо ли на часак очи, можемо да замислимо једну грдну кафану крајпуташицу, негдје уз Коридор, усред ничега, гдје међу кривоногим столовима, у облаку дима, једна жена преврће пљескавице, а другом руком листа Рат и мир. Тамо у ћошку, бивши доктор историје, у проклетству алкохолног заборава, забрањује литературу „јер добра никад донијела није“, док га слуша некадашњи надарени ђак, сад возач камиона.

Када се годинама у људима таложи мржња, а усљед неспособности да се каже „опрости“, они временом постају отуђени, самим тим и усамљени. Када би људи знали колико је потребно и лако рећи „опрости“ и колика је моћ те ријечи, сви би живјели у много здравијем друштву.

Борислав Михајловић Михиз, један од најлуциднијих српских драматичара и есејиста друге половине прошлог вијека, каже да је Ћопић запажао и запазио много.

Драма у четири чина о четири различита периода, период од 1980. до 2000. године, која се догодила на четири важна празника (Дан захвалности, Нова година, Божић и Ускрс), на врло убједљив и упечатљив начин говори нам оно што и сами знамо, а најчешће се не држимо тога.

У фокусу представе је породица. Јер, она је свет у малом. И ту вам је и друштво и појединац и све генерације и сва времена. Кроз њу се све прелама. Свако живи своју стварност. Чак је свако и бира. То не значи да истина није само једна. А доживљаја – онолико.

У фокусу представе је породица. Јер, она је свет у малом. И ту вам је и друштво и појединац и све генерације и сва времена. Кроз њу се све прелама. Свако живи своју стварност. Чак је свако и бира. То не значи да истина није само једна. А доживљаја – онолико.

Наши дани су настали као моја унутрашња борба са самим собом. Једна половина мене говорила ми је да би требало да одем из ове несрећне и неуређене земље. Несрећне због рата, неуређене због лоших политика које су нас довеле на руб егзистенције.

У времену у ком смо са свих страна, преко разних нових и старих медија, нападнути баналним садржајима, простотом и неподношљивом површношћу, сматрам да уметност, пре свега позориште које је увек било сведок свог доба, мора поново да стекне своју просветитељску мисију, да буде брана свеопштем заглупљивању. Театар треба да буде оаза, сигурна кућа, скривени храм у који се његови посвећеници могу склонити и разматрати многа суштинска питања.

„Таштина и срећа никада не иду једна са другом!” – узвикује маркиза де Мертеј у комаду Опасне везе К. Хемптона који је написао инспирисан истоименом новелом Пјера Шодерлоа де Лаклоа из 1782. године. Иако стар тек нешто више од три деценије, овај комад већ увелико припада оном делу драмског стваралаштва који се може назвати неокласика.

„Странци у ноћи” нису само пуки приказ утјецаја развоја технологије (у конкретном случају мобилних телефона и друштвених мрежа) на међусобне односе између људи. Они су минуциозни портрет огољености и самоће данашњег модерног свијета. С партнером или соло, с потомством или без њега, љубав као исконска потреба за припадањем, модерном човјеку постаје терен исклизнућа.

„Можда се и пронађем, ово је Америка, све је могуће…” ријечи су које на почетку представе “Изгубљени у Бруклину“ изговара  главни јунак Џо Молер.  Проналажење (посла, искрене љубави и понајвише себе) је основни мотив цијеле представе, јер служи као покретач свих догађаја у његовом животу.

Диванхана ће пред бањалучком публиком премјерно извести пјесме са новог, вишеструко награђиваног албума „Заврзлама“, који је побрао симпатије музичких критичара, а посебно бројне публике у земљи и региону али и многим свјетским метрополама.

У фокусу представе је породица. Јер, она је свет у малом. И ту вам је и друштво и појединац и све генерације и сва времена. Кроз њу се све прелама. Свако живи своју стварност. Чак је свако и бира. То не значи да истина није само једна. А доживљаја – онолико.

Комад Болест (Хркачи) почео сам, колико се сећам, да пишем средином прошле године, када се вирус већ увелико рекламирао по телевизији. Разни ликови су нас плашили да ћемо да поумиремо сви, ако се не деси чудо. И десило се мини-чудо; пронађена је вакцина.

О Иванову је много писано од његовог настанка до данас. И увек је изазивао бројна и оштра спорења. Али комад није наилазио на јединствено тумачење и схватање ни у критици ни у науци о књижевности ни у театарским интерпретацијама. „До данас нема јединственог мишљења чак ни о томе шта се стварно у комаду дешава, о чему се у њему ради, какав је карактер главног јунака“ (Д. Путченков). У драми не постоји јасно дефинисана, „рељефна“ фигура Иванова. Дате су само верзије његове личности, од којих се ни једна не јавља као коначна.

Златним добом се назива период развоја једног друштва, града или државе и уско је везано за одређене владаре. Бања Лука је у свом развоју неколико пута доживљавала та златна доба.