Округли сто – представа „Киселина“, БНП Зеница

Након извођења представе „Киселина“, ауторке Асје Крсмановић, у режији Нермина Хамзагића и копродукцији Босанског народног позоришта Зеница, XXIII Фестивала босанскохерцеговачке драме Зеница 2024 и Сцене МЕСС Сарајево, разговор о овом позоришном комаду одржан је на Сцени „Петар Кочић“ народног позоришта Републике Српске. Вида Давидовић, водитељ, пожељела је присутнима добродошлицу на прво такмичарско вече Театар феста „Петар Кочић“ и навела да је ријеч о вишеструко награђиваној представи која је измамила сузе великом броју гледалаца.

Истакла је да текст Асје Крсмановић отворено говори о суштини губитка и начин на који се појединац и колектив трансформишу кроз исти. Затим је позвала глумца Мирвада Курића да каже нешто више о томе како тече развој од кривице до тешких осјећања, уз чињеницу да је ријеч о лику који на сцени често посеже за хумором. Курић је истакао да је и хумор и драму публика препознала у свом окружењу, те да му је главна водиља била мисао о томе какви смо према себи и другима и да је свака генерација приказана на сцени, у ствари, у праву, што, неминовно, доводи до проблема.

Давидовићева се потом осврнула на женске ликове у драми који су потпуно супротстављени. Гордана Бобан, глумица, изјавила је да је био прави ужитак радити са овом глумачком подјелом, те да то публика осјети током извођења представе. Однос свекрве и снахе је, према њеним ријечима, већ архетипски и било је потребно само да му дају свој мали печат. Глумица Селма Механовић додала је да јој ово био заиста диван процес и најемотивнија представа за играње. „Ова улога ми је важна из приватних разлога, било ми је важно портретирати жену која је изгубила дијете јер имам тај случај у својој породици. Нермин, моје колеге и ја смо истраживали како да то урадимо, да јој дозволимо цијели дијапазон емоција, а да је нико не осуди“, рекла је Механовићева.

Неџма Чизмо, драматург, говорила је о томе како је дошло до рада на овој представи: „Асја је писала овај текст као студентица мастер студија драматургије на Академији у Сарајеву, потом је текст преузео Театар Оберхаузен и чекали смо да код њих буде одиграна премијера. Текст је био другопласиран на нашем конкурсу, али смо се сви у Умјетничком савјету, жаргонски речено, ‘закачили’ за вај текст. Нисмо много знали о процесу рада, изгледало је као да имају неку своју тајну. Кад смо видјели представу, схватили смо да су радили на једној дирљивој и јако болној теми, те да су морали да се изолују и да то чувају као једна породица“. Између осталог, истакла је да, иако сви говоре о томе да је текст животан, тема је, у ствари, смрт и начин на који се суочавамо с њом.

Давидовићева је затим поставила питање глумцу Бењамину Бајрамовићу да ли су осјећај тињајућег бијеса и кривице која изједа нешто што би могло да дефинише лик који тумачи на сцени или је то положај младог мушкарца који са много прикривене њежности процесуира губитак. „Околности су специјалне, он је човјек окружен женама, којег су жене одгојиле. Кроз текст је било очигледно да је однос између мајке и сина врло парадигматски, типични однос између снажне мајке и сина који је одрастао без оца, који јој се не би замјерио чак и да она није у праву. Уз двије врло јаке жене, он би да буде јак, али, просто, нема простора“, рекао је Бајрамовић.

О самом називу комада свој суд дао је Мирвад Курић: „Од првог чина је јасно да киселина ради на више нивоа, као метафора и као алегорија. Само по себи има нешто вишезначно, то је желудачна киселина која нас изједа изнутра, то је туршија, то је киселина ријечи која остаје слијепљена на кожи и које топе кожу. Алегоријски говорећи, то је једно друштво у малим мјестима која пропадају у неку киселину.“