Округли сто – представа „Наличје“, ЦНП Подгорица

Друге фестивалске и уједно такмичарске вечери Театар феста „Петар Кочић“ на Великој сцени је ансамбл од 19 чланова извео представу „Наличје“, ауторски пројекат Бориса Лијешевића. Бањолучка публика глумце је наградила громогласним аплаузом, а послије представе је услиједио округли сто који је водила Вида Давидовић.

Према ријечима водитељке, „Наличје“, текст за који је Лијешевић добио Стеријину награду јесте основа за представу о времену које данас живимо и о неким архетипским и помало уопштеним обрасцима друштва које постоји у времену транзиције.

Весна Вујошевић Лабовић, умјетнички директор ЦНП-а, одговорила је на питање како је дошло до идеје о реализацији овог ауторског пројекта и сарадњи са Црногорским народним позориштем, не заборавивши да подсјети на Лијешевићеву представу „Очеви су градили“ која је већ 12 година на репертоару ове позоришне куће: „На Борисову иницијативу вођени су разговори о томе на који начин би могла да буде настављена сарадња, односно наставак тог, такође, ауторског пројекта, али да се тиче садашњег времена. Тема је много разрађивана, многи детаљи су мијењани, била сам свједок тог силног материјала који су глумци, заједно са Борисом и драматургом пролазили“.

Борис Лијешевић, аутор и редитељ, повукао је паралелу са представом „Очеви су градили“: „Та је представа рађена у моменту кад се Црна Гора отворила према свијету и кад су се страни инвеститори и богаташи који су пожељели да имају виле поред мора заинтересовали за Црну Гору. Почео је огроман новац да се слива у земљу и на рачуне неких породица које у једном моменту нису знале шта ће с тим. То је био моменат кад ми се учинило да се, под утицајем огромног капитала који је улазио у земљу, почиње да мијења нешто у менталитету. То ми је изгледало као код Чехова, када се мијења стари начин живота, долазе Лопахини, сијеку вишњике и граде љетниковце. Тај моменат ми је био јако значајан и пожелио сам да га ухватим. Та представа је била луцкаста, духовита, са много сонгова и комичних сцена. Као што каже Дали: ‘Сликамо стварност најстрашнијим бојама’. Ми смо ту представу сликали веселим бојама. Дванаест година касније, питао сам гдје су сада ти људи о којима смо причали и гдје је сада та земља која се тада отворила и мој доживљај био је да су ти људи и та земља у неким канџама, канџама кокаинских ланаца, нарко-босова, богаташа, капитала, а да испод тога живе неки људи који стењу и који умиру у тим канџама и под тим теретом. Дијелио сам то осјећање с глумцима и из њега смо кренули да радимо представу која није насликана веселим бојама. Мислим да је данас вријеме много суровије, страшније, да људски живот не вриједи ништа. Колико год ми мислили да смо слободни, кроз ову представу видимо да не знамо шта је иза свега“.

О новцу, као окосници представе и мјесту гдје он завршава, Лијешевић је додао: „Тај човјек, код кога се сливају те паре, не живи на високој нози и све ово је мала карика у ланцу. Као што ми данас не знамо ко стоји иза тога, тако не знамо ни у овој представи. Не знамо ко је на врху те пирамиде, али видимо те људе који служе том ланцу и страдају у том ланцу. Мијењају се системи, долазе неке нове партије, нове идеологије, а наличје тога је ово што се дешава, тај јад и хорор и људи који умиру“.

Своје утиске о раду на представи подијелила је глумица Кристина Обрадовић, која тумачи улогу Снежане: „Када сам ушла у процес, нисам до краја знала колико слојева коже, везивних ткива и мишића ћемо овога пута уз Бориса покушавати да стргнемо у потрази за неком истином и суштином, али сам унапријед знала да ме та загарантована потрага за истином и суштином, када се ради са Борисом, чека и онда сам јој се и препустила. Постојали су тренуци када ми је процес био бескрајно тежак јер постоји један круг ствари у који нисам била до ове мјере упућена. Бирам да о неким стварима не будем толико информисана“.

Александар Радуловић, који тумачи лик Директора луке, је на питање Давидовићеве о својој улози рекао: „То су болесни људи, људи у болесном друштву и то су људи који ме јако плаше. Волио бих да се у животу дешавају потпуно супротне ствари од онога што ми морамо да третирамо. Волио бих да се грлимо, љубимо, да плачемо од среће и туге по цијели дан. Постали смо превише пластични и све што је људски и морално постало је демоде и срамота. Постало је страшно симпатично да смо луди, ненормални и неморални“.

Директору је супротстављен лик Луке, лучког радника, који тумачи Лазар Ђурђевић, а о захтјевности своје улоге изјавио је: „Кад додајете слој по слој разних околности, ви градите тај свијет и добијете тај свијет. Било је јако захтјевно, али могу слободно да кажем да је ово мој омиљени пројекат. Ноћас сам био свјестан љубави коју дијелим са овим људима и знам да су ми сви ови људи пријатељи“.

О судбини друштвено ангажованог позоришта Лијешевић је рекао: „Мислим да сврха позоришта нису друштвене реформе, нити да је у природи позоришта да на то утиче. Мислим да нико није изашао из позоришта изашао политички активан, а да је прије тога био пасиван. Расвјетљавање друштвених проблема је друга ствар“.