Промоција књиге „Наши дани“ Жељка Стјепановића

На Сцени „Петар Кочић“ у Народном позоришту Републике Српске је у четвртак, 5. јуна, одржана промоција књиге „Наши дани“ аутора и глумца Жељка Стјепановића, у издању Народног позоришта Републике Српске и Јавне установе Службени гласник Републике Српске. Модератор промоције био је Александар Васиљевић, а саговорници аутор Жељко Стјепановић, глумица Миљка Брђанин, глумац и умјетнички директор Љубиша Савановић, те глумац Жељко Еркић.

„Ова драма, чија је премијера била 2018. године, добила је двије награде за текст: на фестивалу Златна вила у Приједору и на фестивалу у Брчком за најбољи босанско-херцеговачки текст. Поред те двије награде, важно је напоменути да је представа освојила и укупно двадесет и пет награда за читав ауторски и глумачки рад“, уводне су ријечи Васиљевића.
Присутнима се прво обратио аутор текста Жељко Стјепановић, који се осврнуо на сам процес рада.

„За мене је то увијек једно ново искуство, и ја скоро свако извођење представе гледам. Суштински волим доћи јер првенствено учим, а оно што учим је како публика реагује и зашто реагује баш на тим мјестима и то ми је помогло у писању неких других позоришних текстова и сценарија. Једна је ствар кад ви то радите од куће, а друго кад видите на сцени, како глумци играју, како је редитељ замислио, како публика то доживљава“, наводи Стјепановић.

На модераторово питање о инспирацији за дјело „Наши дани“ и за повезницу са истоименом Дисовом пјесмом, аутор се осврнуо на сопствено искуство са једног од гостовања Народног позоришта Републике Српске у Бечу.

„Пјесма је дошла сасвим случајно, није била инспирација. Инспирација је била једно наше гостовање у Акцент театру у Бечу. Играли смо представу „Госпођа министарка“, сала је била пуна. Када смо завршили и када је публика изашла, ја сам остао фрапиран. То су наши најобразованији људи који су отишли и који раде у њиховим институцијама најодговорније послове. То је за мене био шок. И ви видите у једном тренутку да су то људи који су, да тако кажем, елита. И да су давно отишли из ове земље. А ви, с друге стране, стално се борите са идејом да ли да и ви одете или да останете. И онда у том превирању за и против, почео сам сам са собом да се свађам, па сам то преточио у текст. Ја сам то написао 2001. године и дуго је тај текст био у ладици, све док га тадашњи умјетнички директор Александар Стојковић није прочитао и дао редитељу Југу Радивојевићу коме се он допао. Текст је првобитно био замишљен као сценарио за серију, међутим, одлучили смо од њега направити драмско дјело. Када имате срећу да имате једног храброг умјетничког директора који узима текст за који не зна како ће бити изведен, када имате једног редитеља који повјерује у тај исти текст и глумце који такође вјерују у њега, настају оваква дјела. Мени је велико задовољство што је изашла ова књига и користим ову прилику да захвалим управи Народног позоришта и Службеном гласнику који су дошли на ову идеју јер сматрам да је ово велики корак и да ће ово тек временом да добије још више на значају“, истиче Стјепановић.

На питање модератора да ли мисли да миграције становништва икада престају и какав ће бити живот ове драме, Стјепановић каже: „Па ево сада да се вратимо на ону Дисову пјесму. Она је написана 1910. године и скоро ништа се није промијенило за тих 120 година. Наши дани тада и наши дани данас су готово идентични. Мислим да ће, нажалост, бити актуелни и за још стотину година“.

Васиљевић се обратио и глумцима Народног позоришта, те поставио питање Миљки Брђанин која у представи глуми Ковиљку, да ли је била велика одговорност играти текст колеге.

„Сјећам се, то је било 2018. године, ми смо прву пробу имали баш на овој сцени. И када смо добили текст, пошто познајемо Жељка дуго и знамо како промишља, искрено да вам кажем, били смо изненађени. Уопште у том моменту нисмо знали како ће то публика да прихвати и како ће то сам редитељ да постави. Препознавали смо неке ситуације, и нама је из приватног угла било занимљиво прочитати овај текст и приступити раду на њему. Радња текста се одвија у позоришту, али се може одвијати и у било којој другој институцији. Ово је нама блиско и јесте наш свијет, а Жељко је написао доста живе ликове, пуне меса, те је доста лако пронаћи начин како их играти. Мени као глумици било је изазовно ово да радим, имала сам дивне партнере и сараднике и заиста смо се сви пронашли на истој таласној дужини и направили једну добру представу која је и даље распродата. Колико год се људи смију док је гледају, имају горак укус на крају представе, јер кроз те трагикомичне ситуације ми препознајемо и себе и друштво у којем живимо“, говори Брђанин.

На сљедеће модераторово питање да ли је као узор за неки лик послужио неко од колега из Народног позоришта, аутор је одговорио: „Нисам. Ја сам само писао по осјећају. Многи су послије долазили и питали да ли си мислио на овог или на оног, и заиста никад нисам. То су животне ситуације, такви су ликови, таква су наша искуства. Није ту било ни политичара, није уопште ствар да ви на било кога директно мислите. Као што је Миљка рекла, ми смо ту ситуацију могли ставити у било коју институцију, али пошто се критички односимо према томе, ми смо је ипак ставили у позориште и да на нама покажемо све остало“.

О процесу рада на представи говорио је глумац и садашњи умјетнички директор, Љубиша Савановић.

„Кад сам први пут прочитао овај текст, мени су се биле мало одсјекле ноге. Тада то нисам знао да објасним, али сада знам у чему је био проблем. Ја сам знао да се то не може играти лагано, то мора бити на највишем нивоу. Овај текст је на ивици ножа, ако сви глумци не играју максимално озбиљно, то врло лако може да склизне на страну која није достојна овог нашег посла. Оно што имам потребу да кажем је да смо сви заједно заборавили да истакнемо ове вриједне и талентоване људе које имамо. Жељко Стјепановић је човјек који је све нас примио на Академију. Он је у овој кући радио и као глумац и као умјетнички директор и као редитељ и у свему је дао један велики печат и за свако позориште је битно да има људе који су овако свестрани и који свој посао раде максимално професионално и одговорно. Све ове године мени, и као глумцу и као умјетничком директору, Жељко је био један коректив, увијек сам у њему имао саговорника кога поштујем и од кога знам да ћу добити информацију и савјет који су искрени и да ме никада неће навести на неки погрешан пут. Посебно кад си млад човјек, много значи,“ наводи Савановић.

На ријечи Љубише Савановића о раду на комаду се надовезао и Жељко Еркић. „Ово је, могу да кажем, ванвременска прича за наше просторе. Толико тога има што и те како кореспондира са овим временом. Сам резултат са премијером нам је показао да смо на добром путу. Сматрам да је прича веома стабилна и да може трајати веома дуго.

Писац је на крају разговора захвалио свим присутнима и навео да је за успјех представе заслужна добра екипа, врхунска сценографија и одличан костим. Подијелио је и планове за екранизацију овог дјела, у виду серије од седам епизода, а чија је права откупила продуцентска кућа „Пасел“.