Округли сто – представа „Дрвене птице“, ХНК Вараждин и ХНК Загреб

Треће вече Театар феста „Петар Кочић“ било је резервисано за представу насталу по тексту Лидије Дедуш, а у режији Ивана Плазибата – „Дрвене птице“ – копродукциони пројекат Хрватског народног казалишта Вараждин и Хрватског народног казалишта Загреб. Сценографију потписује Здравка Ивандија Киригин, за костиме је била задужена Петра Павличић, а за сценски говор Инес Царовић. Глумачку подјелу чине: Клара Фиолић, Карло Мркша, Барбара Роко, Љубомир Керекеш, Хелена Минић Матанић, Маринко Леш, Мирта Зечевић, Сунчана Зеленика, Коњевић, Филип Видовић; Хана Хегедушић, Елизабета Бродић, Бети Лучић, Ловро Римац и Павле Матушко.

Водитељка округлог стола Вида Давидовић напоменула је да је ријеч о натуралистичком приказу живота и патријархалног друштва на селу осамдесетих година, те редитеља Ивана Плазибата питала како је дошло до идеје да се ради ова представа.

„Лидија Дедуш је, иначе, рођена Бањалучанка, живјела је у Сарајеву, загребу, Вараждину, а сада је поново у Загребу. Текст је побиједио на натјечају ХНК Загреб, 2019. године. Текст је чамио у неким фиокама сок га Сенка Булић није ископала и њена иницијатива је била и заправо је један од битних њених програмских праваца литература и драмски текстови на кајкавског, а који се баве друштвено релевантним темама, натуралистичким темама и доносе стварносно сецирање Вараждина, Хрватског Загорја, Међимурја и цијеле те регије. Заправо, жели да кајкавски постане и казалишни и књижевни језик, то је Сенкина програматска линија и због тога је био битан овај текст“, Плазибатове су ријечи.

На питање зашто су као епоха изабране баш осамдесете године прошлог вијека и да ли се данас нешто промијенило, Иван Плазибат каже: „Лидија је била инспирирана стварним случајем који се десио и убојством једне дјевојке у том селу, коју је она познавала, али то је била само инспирација и полазиште. Данас је то оно што Лидију копка, јер кад идете читати о томе, пронађете само текстове у новинама између реклама и онда је питање шта остаје од једног људског живота који је тако прекинут. Због тога је Лидија написала тај текст. Она је као мала сваког љета празнике проводила код баке, гледала је тај менталитет, гледала је како се репродуцира и он је више-мање остао исти на тим просторима и до данас“.

О теми представе свој суд дала је и Клара Фиолић, која у представи тумачи лик Надице: „Мислим да је питање фемицида и даље јако актуално. То што је Лидија написала је инспирирано догађајем из 1986, али мислим да је жив и тренутно. Мислим да то није чак ни питање руралних подручја, о томе се сада лакше прича јер је мања средина, али и у граду исто тако постоји, на различите начине. Не мора то бити убојство, али постоји јако пуно начина злостављања жена и јако је битно да о томе проговарамо, па мислим да је представа важна по том питању“.

О грађењу ликова прво је говорила Хелена Минић Матанић: „Занимљиво је да се са Надицом сусретнем кроз цијелу представу сусретнем у само једном сегменту и касније се сусрећем с њом у једној вишој димензији, кад ње више нема и само преко њезине мајке сам присутна у њезином животу. Унутар цијеле те приче је заниљиво да ја играм лик жене доктора, у бунди и у најлонкама. Значи, проблем злостављања није само Загорје, није рурална средина, нису осамдесете године. Жене и у бундама и у најлонкама, факултетски образоване жене жуте, трпе, не смију рећи и доживљавају подједнако насиље као и ове у руралној средини. Било ми је јако занимљиво то класно и то како сте различити. Не смијете бити различити, поготово не смијете бити различити. Уче нас да не смијемо бити различити, јер ако смо другачији, платићемо за то, каменоваће нас, није добро да то радимо, не смијемо говорити своје осјећаје, не смијемо ништа. Задња сцена није ушла у представу, али лик који ја играм сам покушала бранити максимално. Тешко је са свим тим дијагнозама, са свим тим траумама које та жена има, заиста ми је било тешко пробијати се два мјесеца кроз то јер је моја помисао била сваке секунде – ако једна жена само сједи у публици, а ја ту нешто погрешно радим, срам ме може бити, али ако ће због мене нека друга жена нешто направити, проговорити, онда значи да смо успјели у нечему. Управо се на том лику Зденке Манекенке ломи та варијанта гдје она од свега тога пукне, полуди. Плазибат Иван и ми смо се бавили свим траумама којим смо се могли бавити унутар та два мјесеца, по мени, на један заиста универзалан начин, без обзира што је језик специфичан и што је мјесто одређено. Без обзира на то што је Лидија Дедуш ставила двоје људи, доктора и његову жену, у селу као класно сасвим другачије људе, што је Иван супер унутар тога направио, јер моја ‘слушкиња’ и ја смо на истом нивоу, ми немамо разлике. Она је мени слушкиња, она је мени пријатељица, била она у крпама, била ја у бунди, подједнако сједимо са истим траумама и плачемо над својом судбином и бодримо једна другу да нешто направимо“.

„Оно што заправо причамо о патријархату и о насиљу у патријархату, треба знати да су и мушкарци овдје, због тог система, жртве тог патријархата у овом комаду. Најбоље се то види на лику Пиште, он се вратио из Њемачке, али се вратио сиромашан. На овим просторима се очекује да се из Њемачке вратиш с ‘мерцедесом’. Изложен је свим врстама етикетирања, па и криво оптужен за злочин који није починио“, надовезао се Плазибат.

О свом потресном монологу у претпосљедњој сцени Хелена Минић Матанић рекла је: „Човјек постане луд кад проговори. Кад каже истину, човјек заврши на психијатрији, оптуже га због тога или стварно не може психички издржати након све те трауме. Нажалост, живимо у таквом моменту. Можда да нормално анализирамо то и да чешће имамо отворене ставове у комуникацији, не би долазило до таквих убојстава, до пукнућа. Најлакше је на крају упријети прстом и рећи – овај је луд. Спустимо главу и наставимо даље са својим животима“.