Промоција библиотеке „Папирна позорница“

Промоција издања „Сребрног дрвета“

Четврте вечери Театар феста у оквиру пратећег програма, у петак 6. јуна, на Сцени „Петар Кочић“ одржана је промоција књига издавача „Сребрно дрво“ под називом „Папирна позорница или шта Европа сања“. Модератор је био Никола Бундало, а саговорник Весна Перић.

Након уводне ријечи модератора, у којој је публици приближио издавачку кућу и говорио о фестивалу Европске драме, тачније о фестивалу јавних читања драма које је ова кућа издала, Бундало је ријеч препустио Весни Перић.

„’Сребрно дрво’ је издавачка кућа која стоји иза ове едиције. Папирна позорница је заиста једна лепа синтагма која говори о публиковању драмских текстова савремених европских писаца који нису толико експлоатисани на нашим просторима и који нису баш најпознатији, за разлику од аутора, условно речено, већих језика, као што су француски и њемачки. Ово су аутори који су у својим земљама јако присутни и јако цењени и превођени су на неколико европских језика, али ми до сада за њих заиста нисмо имали прилике да чујемо као ни генерално публика у региону. Сам пројекат ‘Шта Европа сања’ јесте идеја да се приближи савремена драмска продукција публици. Драме је одабрала уредница издања Дина Радоман, а имамо издања која долазе из Норвешке, Чешке, Шведске, Португалије, Румуније. Иначе породица или недостатак породице или патологија породице је један од лајтмотива који се провлачи кроз ову едицију. Оно што је предрасуда нас који долазимо са југа је да перципирамо север као нешто што је далеко, хладно и отуђено а заправо је вапај.

Кад кажемо о чему Европа сања, то се рефлектује кроз њену немонолитност и неочекиване обрте. То је та Европа коју ова дела некако и покушавају да мапирају, а изненађују вас сваким редом. Укратко, чини се да свих седам књига дају дијагнозу савременог друштва у различитим земљама“, ријечи су Перићеве.

Бундало отвара питање заједничких мјеста у овим драмама, те да ли се у њима може пронаћи неки заједнички именилац, на шта Перић даје сљедећи одговор: „Можда је то најприје деконструкција вредности. Поменула сам малоприје породицу, деконструкција идеје породице као нечега што је стабилно. У једној од ових драма, прва реченица оца је ‘Наш син је психопата’, а тако обично не почињу драме, или бар нису почињале. У XXI веку почињу. Прво деконструкција идеје породице као стабилног језгра и первертирање идеје да родитељ треба да буде подршка деци. То је један да кажем план који се овде разматра. Овде нема меснатих прича, него се чини да један постапокалиптични тон лебди изнад свих“.

Бундало се осврће и на сам назив „Шта Европа сања“ и какви су то снови, те да ли могу да постану и ноћне море.

„Па управо због тога што ништа, што је некада имало неку структуру и вредност, више нема исте. Ова садашња цивилизација, мислимо и на нас и на западну и на северну Европу, чини се да је дестабилизација система вредности довела до једног баш анксиозног стања појединца које више нема тачку упоришта. Ово су све микротрагедије, ово су све минималистичке драме, све имају по неколико ликова, али то не значи да су мање изазовне. Нема драмских сукоба као у класичној драматургији, овде је драмски сукоб у самом лику, који је доведен на неки руб својих есенцијалних стања“, наводи Перићева.

У даљем разговору потеже се питање ауторских пројеката и јавних читања који се баве судбинама свакодневних људи и малог човјека, те тези да такав приступ постаје тренд у модерном театру.

„Па можемо подвести под тренд, па чак и то вербативно позориште које је засновано на неком искуству без непосредног утицаја редитеља, као неки живот који је бачен на сцену. Иако су то мале људске приче не значи да су мање трагичне. Оне су непретенциозне у том смислу. Ово више није доба великих, митских хероја, то не можемо пронаћи ни у позоришту ни на филму. Дакле из тог разлога ово јесте постдрамски театар, драмског јунака у том смислу више нема. Ово је негдје повратак писцу, писаној речи, или оном што су Немци звали леседрама. Ово јесу драме и за извођење, али су и драме за читање“, истиче Перићева.

За крај, Весна Перић се осврнула на Фестивал јавних читања и указала на његов огромни значај како за публику, тако и за драмске ствараоце: „Мислим да је, пре свега, било драгоцено јер ја сам учествовала у разговорима са самим ауторима, некада се деси да начин на који ми читамо неки драмски текст, или неку представу, се не подудара са иницијалним мислима тог аутора. Разговори са њима дају неки нови поглед и праву тродимензионалност. Драгоцено је јер су нашој публици ови аутори непознати а открили смо право мало благо у врло различитим делима и врло различитим жанровима, од натуралистичких драма, породичних, апстрактних драма, једна широка лепеза жанрова. Сви ови аутори баштине традицију европске авангарде и европских авангардних писаца“.