Округли сто – представа „Искупљење“, СНП Нови Сад

Претпосљедње такмичарске вечери Театар феста „Петар Кочић“ ансамбл Српског народног позоришта из Новог Сада извео је представу „Искупљење“ по роману Бранимира Шћепановић, а у режији Вељка Мићуновића. Драматизација и драматургија дјело су Слободана Обрадовића, сценографију је осмислио Зоран Петров, док костимографију потписује Марина Сремац. Улоге су повјерене: Борису Исаковићу, Марку Марковићу, Марти Береш, Југославу Крајнову и Марку Савићу. Разговор о представи је, као и претходних вечери, водила Вида Давидовић.

У представи која се бави феноменом фалсификовања историје Борис Исаковић игра улогу Григорија Зидара, који је о самом роману на основу којег је настала представа рекао сљедеће: „Мислим је Вељко Мићуновић поверовао да овај роман у себи садржи некакву врсту актуелности, иако је написан у потпуно другом времену и то је био књижевни жанр који је тада тражио свој пут и био популаран. Ово је роман о којем се многи нису повољно изразили у том времену. Рецимо, сам Данило Киш је тврдио да роман у себи садржи неке недоследности, пошто-пото да се направи некаква фантастика, некакав апсурд, али ова тема релативизације прошлости и до чега нас је то довело су нас све привукли. Прича о сусрету човека са сопственим спомеником ми је, први пут кад сам то прочитао, било нешто врло неуобичајено. Даље смо ми изводили некакве ствари које су отишле и ван Бране Шћепановића, тако да сам на једној конференцији за штампу рекао да мислим да би Брана Шћепановић био задовољан својим comeback-ом јер је прилично пао у заборав. Мислим да смо ми тим крајем ‘навукли’ ту ствар на нешто што би мене веома занимало као постављено питање у односу на то ћутање које се данас дешава или већ не дешава јер имамо различите реакције публике“.

О чину обраћања публици Исаковић је рекао: „Убачени наратив је нешто што ја јако волим у позоришту и мене позориште у годинама у којим сам не занима ако на врло отворен начин не могу да комуницирам с публиком. Тај излазак у треће лице и повратак у улогу су проткани кроз целу представу. Мислим да позориште заслужује да га преиспитујемо, да га конструишемо и деконструишемо и да се, играјући неку представу, питамо шта је то узбудљиво позориште“.

Марко Марковић, у представи Станојло Поскок, о раду на представи каже: „Ја сам Слоби Обрадовићу рекао: ‘Ти си направио бољу драматизацију него што пише роман’. Он је добио Стеријину награду за то. Радили смо, пре свега, са Борисом, који је наш пријатељ, колега, друг итд. Борис се нама, као човек, исповедио на једној проби. Ја сам схватио, наша представа се зове ‘Искупљење’, та божанствена реч. Кад смо се некад некоме искупили – оцу, мајци – и ја сам онда схватио да је то неки пут. То да ми ћутимо и говоримо о лицемерју у XXI веку, то је ништа, али је проблем што смо се ми навикли. Ми смо се навикли на окружење у којем човек каже: ‘Навикао се сам на ваш затвор, вратите ме у њега’. Наше искупљење није готово, ми имамо конструктивне разговоре пре сваке пробе“.

Ненад Пећинар је истакао да му је драго што је дио ове представе и додао: „Оно што је мене највише заинтригирало је то што смо ми робови лажи, што ми живимо у свету у којем владају људи који лажу. Није ми било тешко да пронађем модел за лик, али овде су у питању типови и архетипови. Не знам да ли је тада Брана Шћепановић веровао да ће таква фантазија постане реалност, али, нажалост, јесте“.

Марта Береш, која тумачи лик Софије, истакла је: „Софија је била један од тих драгоцених ликова, треба дорасти до тога и још траје тај процес. Толико је неухватљива и толико делује једноставно, али је у мојим очима, на неки начин, метафизички лик. Она је ту, у том мушком свету који је пун политике и пун рационалности, она жели само да живи витално, што и ради, а помаже мушкарцу кога је изабрала у томе да он уђе у своју вертикалу. И она, заправо, доживи тај крах, у једном тренутку помисли да ће се то десити и онда не уђе у ту његову трагедију, већ настави својим путем. Мислим да је ово прелеп лик, има тај брижни женски принцип, али се не везује ни за шта. Ако се разочара, она наставља својим путем и наћи ће неког другог кога ће охрабривати, надајући се да ће тамо успети нека аутентичност и да се створи слобода“.