Промоција издања Стеријиног позорја

Четврте вечери Театар феста „Петар Кочић“ пратећи програм, 7. јуна, на Сцени „Петар Кочић“ у Народном позоришту Републике Српске, био је у знаку промоције књига у издању Стеријиног позорја. Часопис „Сцена“ већ деценијама прати и документује савремене позоришне токове те његује теоријски и есејистички приступ умјетности театра. Модератор промоције је био Александар Васиљевић, а гости Мирослав Радоњић, директор Стеријиног позорја и Ружа Перуновић, уредница за издавачку дјелатност, који су представили прва два овогодишња броја часописа „Сцена“, Годишњак позоришта, те књиге: „Птица на гозби“ Небојше Брадића, „Смех и сузе у раљама историје“ Љиљане Пешикан и „Смисао драме“ Зорана Ђерића.

„Драго ми је да смо опет овде, то је већ постала традиција да Стеријино позорје у склопу Театар феста представља своју издавачку делатност. Ми смо и ове године донели неколико наших књига, два издања часописа ‘Сцена’, Годишњак позоришта, као и још неке књиге о којима ће речи бити у наставку. Прво бих хтео да се осврнем на каталог Стеријиног позорја, које ове године прославља свој седамдесети јубилеј. Такође, још један јубилеј је везан за Позорје а то је часопис „Сцена“ који излази у континуитету 60 година. Годишњак позоришта Србије је заиста једна драгоцена и јединствена публикација на овим просторима, некада је то излазило као Годишњак позоришта Југославије, па онда како се земља мењала, тако је и Годишњак мењао своја имена. Али имамо један део који смо додали ове године, у договору са Ненадом Новаковићем, а ту смо идеју изложили нашем министарству и наишли на подршку, а то је да се у Годишњаку позоришта Србије објављују и подаци и информације и о позориштима из региона који играју представе на српском језику. Тако да у Годишњаку постоје подаци и о позориштима из Републике Српске, Бање Луке, Приједора и Бијељине. Мислим да ова публикација јесте драгоцена, поготово неким будућим истражиоцима историје позоришта на овим просторима јер се у њему налазе сви релевантни подаци о позоришним кућама у нашој земљи, о академијама, два позоришна музеја, као и о фестивалима који се одигравају у Србији. Између осталог, ту се налазе и информације о премијерном извођењу представа у појединим позоришним кућама, репризама, броју публике, броју изведених представа, затим запосленим у тим позоришним кућама. Код дела о фестивалима, између осталог је и Театар фест је заступљен. Сви ти подаци нису само статистички, они суштински откривају делатности позоришта, њихову репертоарску политику, структуру запослених, што нам открива суштину позоришта и проблеме са којима се оно суочава“, ријечи су Радоњића.

Након излагања о Годишњаку, директор Стеријиног позорја се осврнуо и на књигу Небојше Брадића, ”Птица на гозби”: „Издавачка делатност Стеријиног позорја је пре свега фокусирана на објављивању научних радова, међутим, такође постоје оне књиге које немају те научне амбиције и које су писане стилом који је пријемчив, то су књиге које се лакше читају, али које су такође подједнако важне за наше упознавање са позориштем. Једна од таквих књига је и ‘Птица на гозби’ Небојше Брадића. Састављена је од већег броја есеја, које је објављивао највише у магазину ‘Политика’, али и у часописима као што су ‘Сцена’, ‘Театрон’ и сл. Неколико текстова је и специјално написано за ову књигу. Подељени су у укупно дванаест поглавља. На самом почетку, у првом поглављу које је насловљено ‘Белешке редитеља’ има један текст где аутор подсећа на своје почетке. У овој књизи много је занимљивих тема, ово јесу есеји, али је жанровски шаролико. Ту су и неки текстови које можемо назвати филозофским, а при самом крају књиге су белешке о нережираним делима, где он прави експликације за одређена дела која није режирао. Ово је књига које се чита врло лако, то је префињен стил Небојше Брадића, и заиста књига која може да се чита и са почетка и са краја“.

Публику су упознали са Каталогом 18. Изложбе позоришног плаката и каталошког обликовања, те подсјетили на важност штампања плаката и програмских књижица за културу и идентитет позоришта. Међу награђеним плакатима се нашао и плакат Народног позоришта Републике Српске, за представу „Иванов“ чији је аутор Андреа Алексић.

Присутнима се обратила и Ружа Перуновић, уредница за издавачку дјелатност Стеријиног позорја, која је представила часопис „Сцена“, као и књиге „Смех и сузе у раљама историје“ Љиљане Пешикан и „Смисао драме“ Зорана Ђерића. „Часопис ‘Сцена’ је часопис за позоришну уметност са традицијом дугом шездесет година и ми смо заиста поносни на ту традицију и трудимо се да делујемо у складу са њом, али и у складу са садашњим позоришним тренутком. У марту 1965. године је изашао први број часописа ‘Сцена’. Нешто ћу више рећи о другом броју часописа у којем су издати значајни интервјуи, као на пример са селекторком позорја Аном Тасић, те са Светозаром Марковићем и Радомиром Путником. Осим тога, ту су наши текстови који се односе на теорију, историју, пратимо све фестивале те је објављен један изузетно важан темат посвећен Игору Бојовићу и његовом целокупном опусу. Наравно увек дајемо и приказе књига и сваки број завршавамо савременим драмским текстом, овај пут је то текст Уроша Шупића, победнички текст на нашем конкурсу“, истиче Перуновићева.

У наставку промоције Перуновићева је представила и књиге из стручне литературе издате ове године: „Наредне две књиге су значајне јер су стручно-научна литература. Прва књига је ‘Смех и сузе у раљама историје’ Љиљане Пешикан. У питању је књига која садржи шест студија, шест есеја који су поређани хронолошким редом и у којима ауторка испитује однос позоришта и однос драме према културној и политичкој историји. Самим тим, она испитује и однос појединца према друштвеном тренутку у којем се затекао. Ови есеји говоре о Стевану Сремцу, Бориславу Михајловићу Михизу, Душану Ковачевићу, па закључно са Мајом Пелевић. Само када споменемо ова имена, ми видимо да су њена интересовања и тумачења заиста разноврсна временски и жанровски. Ту имамо даље и књигу Зорана Ђерића, последњу књигу коју је професор написао. Зорана знамо као писца, песника, театролога, фемолога, професора, колегу, човека који је био уредник часописа ‘Сцена’, као и човека који је једно време био запослен у Стеријином позорју. Ова књига која носи назив ‘Смисао драме’ изашла је у нашој едицији Синтезе и опет обухвата један изузетно дуг период, од почетка XIX века па све до наших дана, у којима се тумачи све оно што чини позоришну уметност, али не само у оним аспектима на које прво помислимо а то су режија, глума, драматургија, него и оним другим стварима које често заборављамо а малопре смо их поменули, а то су и смисао и потреба плаката. Први и најважнији део књиге носи назив ‘Смисао драме’ и у њему се Ђерић бавио смислом драмског текста од Јоце Савића, Јоакима Вујића, Атанасија Николића, тумачио Стеријину драму помиренија, говорио о драмама Лазе Телечког, о драматизацијама дела Иве Андрића на Стеријином позорју, о драмама Данила Киша. Видимо да ова књига заиста представља широк приступ феномену позоришта. Ови есеји Зорана Ђерића представљају и подлогу и позив за нека даља истраживања.

На крају разговора Ружа Перуновић је подсјетила да, иако је читалачка публика доста мала, ње свакако има, те је сваки труд да се она прошири и приближи већој маси од огромног значаја.