Округли сто – представа „Централа за хумор“, Народно позориште у Београду

Посљедње такмичарске вечери Театар феста „Петар Кочић“ представу „Централа за хумор“ извео је ансамбл Народног позоришта у Београду. Представа говори о избору глумца да и у најтежим околностима остане глумац, као што је био случај са Јованом Танићем, Александром Цветковићем, Жанком Стокић, Љубинком Бобић и Николом Поповићем, глумцима Народног позоришта у Београду, прије и за вријеме Другог свјетског рата. Аутор текста је Ђорђе Косић, а режију потписује Оља Ђорђевић. Остатак ауторског тима чине: Јефимија Секуловић (драматургија), Марија Марковић Милојев (сценографија), Андреја Кулешевић (кореографија), Ирена Поповић (компоновање музике) и Љиљана Мркић Поповић (сценски говор). Пред публиком се нашао ансамблу у сљедећем саставу: Радован Вујовић, Милош Ђорђевић, Јован Јовановић, Вања Милачић, Павле Јеринић и Сузана Лукић. Након представе одржан је округли сто који је водила Вида Давидовић.

Молина Удовички Фотез, в. д. директора Драме Народног позоришта у Београду, говорила је о самој идеји о настанку представе чија посљедња сцена приказује трагичну смрт Јована Танића и Александра Цветковића: „То су једина два глумца у Европи која су стрељана зато што су глумци. На просторима Југославије било је суђења, али њих двојица су стрељана без суђења. Сви су ликови истинити и кренули смо, у ствари, од документарног материјала. Идеја је била да се Народно позориште на неки начин одужи, односно да испричамо причу о нашим глумцима. Велике глумице, и данас постоје велике награде по њиховим именима, су Љубинка Бобић и Жанка Стокић. Заиста, Нушић је за Жанку написао ‘Госпођу министарку’. Значи, има пуно фактографских чињеница, али мислим да је Ђорђе Косић заиста оплеменио ту причу и направио је на један питак и паметан начин. Исто тако, мислим да је Оља Ђорђевић права редитељка за ту врсту комада и да је ставила текст у први план и ту причу која је свима нама важна. Подела је изванредна, све су садашњи глумци Народног позоришта. Мислим да је Позориште успело да отплати тај дуг“.

О свом удјелу у овој представи говорила је и Оља Ђорђевић: „Мени је драго да сам ја била избор. Ово је представа у одбрану и глумаца и глуме и комедије. Ми радимо један посао који је подложан субјективном посматрању, што је у реду и пожељно када је публика у питању, али, исто тако, критичари субјективно гледају, о нама остају записи, као што су и о њима остали записи, који су нечије субјективно гледање, али су једини документ о њима. Ми никада нисмо чули њихова имена. Они су људи који су играли, не само Жику и Јагодинку, него и Отела, Хамлета и Јага, али су из политичких и личних разлога једног човека били осуђени на то да им се гроб не зна. Зна се отприлике подручје где су убијени, али се о њима ништа не зна. Ово што је Молина рекла, информације су истина, Мирко јесте чистио степениште, Жанка јесте прала улице. Све што чујете о њима, то се све десило. Малоприје сам чула информацију да је Танић режирао и у овом позоришту. Значи, то је човек чије би име требало да се зна и овде, а не зна се нигде. С те стране је баш важно и дирљиво и превазилази представу и скечеве. Нисмо нашли ‘Минут после десет’, измислили смо га на основу критика и тога што су писали да је то било јако вулгарно и да је било подилажење. На основу лоше критике, Ђорђе Косић је написао добар скеч“.

О искуству у грађењу улоге прва је говорила Вања Милачић, која у представи игра лик Жанке Стокић: „Ја мислим да смо ми њима дужни да ово урадимо и да их некако приближимо људима. Ми нисмо ишли тим ставом да играмо велике глумце, ми играмо живе људе којима се дешавало све оно што се дешавало и није било нимало пријатно. Ти људи су доживели озбиљну трагедију и озбиљну неправду, тако да смо се ми трудили да их учинимо блиским и себи, а и публици“.

Јован Јовановић, у представи Никола Поповић рекао је: „Тешко је играти такав лик. Сви око тебе су легенде, а ти неталентован, неостварен. Незгодан задатак, ја вероватно унесем мало мрака у представу. Ипак, диван задатак, изазован“.

Милош Ђорђевић је о улози Јована Танића и партнерској игри са Радованом Вујовићем (Александар Цветковић) додао: „Сретали смо се једино у неким серијама, тако да овде можда јесте постојала нека бојазан да ли ћемо функционисати. Толико је само важан тај моменат да се та прича уопште прича у Народном позоришту и да се она прича данас. Заиста сам се трудио да немам никакво оптерећење, неку одговорност како ћу одиграти те људе. Не, ја сам заиста мислио да ћу, на основу свог искуства, текста који је добар и тренутка да само треба да оживимо те људе, а не неке легенде, и да испричамо причу и да је тај легат, који сад постоји, много важнији од тога који је био наш однос према томе. Заиста је потресно, постоји неки другачији сентимент кад се то игра на сцени где су ти људи играли, а да за њих нико не зна“.

„Љубинка Бобић и Жанка Стокић су ипак две жене о којима се доста тога и зна, које познајемо и имамо чак прилику да их видимо на Јутјубу данас, што је заправо фасцинантно. Заиста јесам имала неку дозу одговорности да све проучим. Било ми је важно да се зна да она није играла током рата, иако ми овде не доносимо никакав закључак, него отварамо питање“, ријечи су Сузане Лукић.

Павле Јеринић, који у представи тумачи улогу Николе Поповића каже: „Хтео сам да му дам неки свој глас и да његову страну приче испричамо најбоље што можемо. Видели сте и сами колико је она прва сцена између нас раскошна и колико смо сви полетни и духовити и након тога врло брзо схватамо колико је тешко живети у страху. Небитно из ког мрака вреба опасност, просто живети у страху је нешто са чиме ниједно људско биће не треба да живи, а ако знамо да је он и током те прве сцене живео у страху, онда то додаје још један ниво. Испрва ми је било битно да његов проблем буде јаснији, да буде видљивији, да нешто што је, у суштини, толико површно, у смислу да је нешто приватно, што се не тиче апсолутно никога, осим њега самог, да то постане предмет нечијег прогона“.