Мастерклас Борута Шепаровића у СКЦ-у

Други мастерклас у оквиру пратећег програма XXVII Театар феста „Петар Кочић“ одржан је у Студентском културном центру Универзитета у Бањој Луци, а са присутнима је своја искуства и запажања подијелио редитељ Борут Шепаровић. На самом почетку Шепаровић је изразио жаљење због тога што није у нашем граду са неким својим радом, а затим, на питање модератора Николе Бундала подијелио своје искуство о упознавању и првој сарадњи са Драганом Живадиновом, те утицају који је имао на његов рад. Затим се осврнуо на почетке стварања умјетничког колектива „MONTAЖ$TROJ“, који је у првој петогодишњој фази провокативно назван Ногометно казалиште „MONTAЖ$TROJ“. Циљ овог умјетничког колектива, по Шепаровићевим ријечима, није био да се ослони на позориште као медиј, него је њихов рад укључивао и перформансе и разне акције, јер је сматрао да позориште треба извући из његове учмалости, а првих година, до 1996. године функционисали су на западном тржишту.

Шепаровић се осврнуо на то колико је другачије функционисало позориште у претходном периоду и колико је било другачије интересовање публике. Преласком у нови миленијум и доступношћу нових технологија, ситуација се мијења и теже је младе људе довести у позориште како би створили културни капитал. Притом је навео да је најбоља реклама за представу управо то колико је публика препоручује. По његовим ријечима, театар умире са својом публиком, а ако не умире – онда полагано стари. Разлог за то налази у мноштву садржаја којем су млади изложено, те да је врло тешко промијенити такву ситуацију.

Бундало је затим поменуо друштвени активизам Борута Шепаровића, који се огледа у његовим представама, те поставио питање о инспирацији за њихове теме. „Мени се чини, да живимо у неком савршеном свијету, да нам казалиште не би било потребно, али мислим да, не само у овим нашим крајевима, данас друштво, свијет око нас, вришти са темама и позива да се њима бавимо. Друга ствар је колико смо ми транквилизирани и колико се, на неки начин, нешто можда и у старту одбацује“, каже Шепаровић. Затим је навео искуства с постдипломског студија у Амстердаму, те касније представе „Тимбукту“, у којој су на сцени пси из азила, а затим и бескућници, али такав ангажован пројекат на академији нису подржали уз образложење да немају тај проблем. Ту представу је касније покушао поставити у Њујорку, али нису могли бити испуњени сви услови. Тада се суочио и са чињеницом да и те средине имају ограничења у смислу шта је то што се може реализовати у позоришту, те да на нашим просторима постоји већа слобода када је умјетнички израз у питању.

О представи „Младеж без Бога“ (2019) у копродукцији MONTAЖ$TROJ- и ЗКМ-а, која се бави масовним пуцњавама у школама, и у којој је Шепаровић хтио да прикаже психологију, односно идеологију младих људи који се одлуче на чин убиства и самоубиства, те да суочи публику са отуђеношћу и радикализацијом младих у данашњем свијету.

О коришћењу модерних технологија у представама Шепаровић је говорио на примјеру поменуте представе у којима млади глумци играју видео-игрице у реалном времену уз приказ live streaming-а у позадини, али и представе „Језик копачке“ и „Војцек“ у којима се користе екрани, дронови, али и телеметрија. Притом се дотакао и потребе постављања класичних комада у контекст садашњег времена. Разговор је настављен дубљом анализом представе „Језик копачке“ у продукцији ЗКМ-а, која није једина представа Борута Шепаровића која се бави феноменом спорта, али која у себи садржи елементе драмског и постдрамског.

Редитељ је за потребе представе „Слијепи воде слијепе“, у копродукцији MONTAЖ$TROJ-а и Градског драмског казалишта Гавела, посегнуо и за вјештачком интелигенцијом, што је за њега био нови изазов, а у којој разрађује тему технократске елите која на неком острву израђује роботе, на основу текста који је већином настао захваљујући ChatGPT-ју.

На крају мастеркласа Шепаровић је образложио своје врло занимљиво виђење технофеудализма, чији концепт је истраживао грчки економиста и политичар Јанис Варуфакис, те дао краћу анализу представе „Моје срце куца за њу“, која је, у ствари, деконструкција фудбала кроз родну и социјалну варијанту.