Себастијан Хорват у СКЦ-у

Трећи и посљедњи мастерклас у оквиру пратећег програма XXVII Театар феста „Петар Кочић“ одржан је у четвртак, 12. јуна, с почетком у 19 часова у Студентском културном центру Универзитета у Бањој Луци. Себастијан Хорват, позоришни редитељ са љубљанском адресом, присутнима је говорио о почецима политичког позоришта у југоисточној Европи. Седамдесете године прошлог вијека у СФРЈ биле су право вријеме за настанак такве врсте позориште, а заслуга за његово стварање би, у највећој мјери, могла бити приписана Душану Јовановићу и Љубиши Ристићу.

По ријечима Хорвата, позориште је друштвена ствар која се увијек састоји од три групе. Прву чине глумци, односно представа која је у ономе што се дефинише као позоришни простор. Затим слиједи публика која тај садржај гледа, трећу групу чини друштво које је, опет неки контекст. Хорват је као проблем навео чињеницу да публику углавном чини средња класа која је, можда, мање-више љевичарских ставова, те да редитељи стичу утисак да раде представе за себе или за увјерене. Релација између публике и свијета који је окружује је латентна, док је релација евидентна позоришна релација она која се остварује између глумаца и публике.

Хорват је подсјетио на различите врсте позоришног израза, попут партиципативног и свемирског, а онда наставио ријечима о авангарди која код гледалаца изазива реакције због нових форми или начина погледа на теме којима се бави. Ово је послужило као увод за причу о промјенама које су се дешавале шездесетих година прошлог вијека у СФРЈ, али које нису битно утицале на позориште. Концепт институције је остао исти, постављани су комади истих аутора, а ни састав публике није био промијењен. Такође је напоменуо да је на простору Словеније прије Другог свјетског рата било много авангардних умјетника, те да је политичка авангарда била везана за естетску. Међутим, након побједе обију врста авангарде, 1945. године, долази до обрата и управо такви умјетници постају конзервативци. Душан Јовановић на самом крају шездесетих година заједно са пјесницима, представницима лудистичког покрета, оснива Позориште Пупилије Феркеверк (Gledališče Pupilije Ferkeverk (GPF)) на сцену поставља представе које су донијеле живот какав до тада позоришна публика није видјела. Ова сарадња није дуго потрајала, али је била препуна идеја и у том периоду је представљала право освјежење.

Године 1971. Јовановић у Љубљани покреће Експериментално позориште „Гледај“ (Eksperimentalno gledališče „Glej“), које је 2010. промијенило назив у Позориште „Гледај“ (Gledališče „Glej“). Јовановићева представа „Споменик Г“ из 1972. године привукла је пажњу публике, али и критике због своје иновативности израза. Представом „Разговор у утроби Словенке из Корушке“ (Pogovor v maternici koroške Slovenke), 1974. године, Јовановић на сцену доноси иновативан приказ прича о животу, док свега неколико дана касније Љубиша Ристић поставља представу под називом „Тако, тако“ у којој се током 80 минута представе паралелно приказују различите слике животâ у четири одвојена простора на сцени. Обје ове представе, изведене у Позоришту „Пекара“ (Gledališče „Pekarna“), немају јасно изражене политичке теме, али показују како систем изнутра није добар.

Године 1975. Душан Јовановић постаје директор Словеначког омладинског позоришта (Slovensko mladinsko gledališče) у Љубљани и одлучује да од њега створи политичко позориште. Позива Љубишу Ристића да режира неколико представа, а неке од њих су постигле запажен успјех. Сва три поменута позоришта су на свој начин донијела новине на театарску сцену Словеније у том периоду и допринијела да политичко позориште остави траг у позоришној историји на нашим просторима. На примјерима представа „Миса у а-молу“ (Missa in a minor) (1980) и „Ромео и Јулија“ (1983), обје у режији Љубише Ристића, те представе „Сплетка и љубав“ (Spletka in ljubezen) (1980) Себастијан Хорват је у завршном дијелу мастеркласа појаснио сценску поетику оба редитеља која се у потпуности уклапа у авангардни позоришни израз, те нагласио да се авангардно увијек наслања на друштвени контекст.