Из „Писма позоришној родбини“ – Разбијени крчаг

Милош Латиновић, директор Битеф театра

Текст објављен у Часопису за позоришну уметност „Сцена“, Стеријино позорје – Нови Сад

Хајнрих фон Клајст написао је комад с тезом пре двеста година (настала 1811. године) и Разбијени крчаг се од тада константно игра на сценама у Немачкој, али пошто кроз црнохуморну копрену провлачи питања актуелна и данас, дакле универзална и лака за сваковрсно идентификовање, често је и на сценама театара широм Европе. Заплет или иницијални мотив је помало баналан, разбијени крчаг као разлог за оштру парницу између госпође Марте Рул и Рупрехта, изабраника њене ћерке, али парница је само чин отварања Пандорине кутије у којој су били скривени изопаченост и махинације сеоског судије Адама, лицемерје његовог сарадника, фрустрираност обичног света који не разликује, или то не сме, не жели, земаљске грехе од чина нечастивог. Клајст у коначном одлично познаје менталитет људи – и оних на положају, и оних којима је положај мио, али и оних који кроз живот желе да прођу као кишне глисте, без огреботина. Али, конструкцијом своје приче свима, Urbi et orbi, поручује да није могуће живети у свом бурету, те да се мора – изговорити оно што се најтеже изговара – истина.

Бурна ноћ судије Адама и разбијени крчаг у кући госпође Марте Рул отварају ову причу која ће бити разрешена у судници – признањем Еве, Мартине ћерке, пред свима, па и пред Валтером, судским саветником, коју је бескрупулозни сеоски судија присиљавао на блуд. Али и побуном служавке Грете, представнице понижених и згажених. Између ова два пола комедије, садржан је колоплет ситуација и односа који недвосмислено указују на девастиране друштвене вредности и доминацију негативних тенденција које нас подсећају да су преваре, лажна обећања, обмана, лицемерје, селективна правда, наша свакодневица.

Тања Мандић Ригонат режира Разбијени крчаг, у продукцији Народног позоришта Републике Српске у Бањој Луци, уважавајући вредности предлошка, мудро прихватајући да су, с обзиром на карактеролошку непроменљивост људи, непотребна осавремењавања. Клајстове поруке до нас стижу кроз фино искристалисане ликове и благи допринос сценографије (Драгане Пурковић Мацан) и музичке фактуре Елија Ригоната. Мандићева, дакле, добро води глумце кроз јамбове комично тужне приче „о нама“, прецизно нијансирајући њихове односе, све до краја представе када непотребно потцртава – кроз потрагу за правдом – безвременост и флексибилност на ударе политичких љигаваца и превараната. Истина је да то у Србији, на Балкану, егзистира као опште место, али једноставна ефектност краја представе изгубљена је у настојању да се подвуче како грешник из нашег сокака никада не заврши на ломачи правде. Но, такав епилог не умањује вредан редитељски рад, а поготово валидност представе, пре свега јер је глумачки ансамбл њен темељ.

Адама, сеоског судију Александар Стојковић игра с пуно валера, са суптилном дозом комедиографских елемената и наравно сувереношћу која карактерише искусне преваранте. Адам је рођен, током година послом избрушен, злочинац, а такве је тешко пореметити и у моментима када мислите да им је одзвонило. Стојковић јасно препознаје такав карактер и игра на ту карту, па је његов Адам, негативац који вам се понекад учини и симпатичним. Уз Стојковићу је као замајац представе у енергетском смислу Миљка Брђанин, која госпођу Марту Рул доноси са пуно емоција и занимљивих одређења које лик позиционирају између лажно трагичног и искрено фарсичног. Љубиша Савановић судског саветника Валтера тумачи суверено, с пуно смисла, које намеће поверење обичног човека у више инстанце, које ипак није увек – ни тачно, ни прихватљиво. Док Борис Шавија, игра писара Лихта, одмерено и прецизно, с јасним назнакама жеље да постане калиф уместо калифа. Посебну похвалу заслужује млађи део глумачке екипе предвођене Таром Јованић (Ева), а у којој су Илија Иванович (Рупрехт) и Ана Винчић (служавка Грета). Слађана Зрнић интерпретирајући госпођу Бригиту донела је не сцену неопходну дозу комике, док је Владимир Ђорђевић, као Фејт Тимпел, коректно одиграо лик човека који се повинује свакој одлуци.

Одлична представа Народног позоришта Републике Српске.