Народно позориште Републике Српске, са задовољством вас позива на пројекцију филма Бреда Андерсона „Машинист“ – Велика сцена, четвртак, 26. новембар 2020. године у 19.30 часова.
Улаз слободан!
Разговор о филму након пројекције.
Разговор води Славиша Радан, драматург.
Прича филма Машинист, због своје универзалности, могла је да се догађа било гдје. Ипак, амерички режисер филма, Бред Андерсон, инсистирао је да се догађа негдје у Сједињеним Америчким Државама. Ово помињем зато што се Машинист продукционо третира као европски, прије свега шпански филм. Уосталом, сав је снимљен у близини Барселоне. Зашто? Филм данас има статус класика. Међутим, на почетку овог вијека, сценарио Скота Косара одбијао је америчке продуценте – за сличним стварима они баш и нису лудовали. Атмосфером, Машинист подјсећа на филмове Дејвида Линча, с том разликом да је овдје сценарио јасно и прецизно дефинисан. Ако помно пратимо збивања, видјећемо да је све у сценарију, и до оне најмање ситнице, разријешено, што Линч, дакако, не би направио – код њега би се све рјешавало на нивоу подсвијести. Међутим, и поред потпуно заокружене приче, необичност сценарија, поготово његовог краја, није нешто што амерички продуценти воле. Бред Андерсон каже: „Тражили смо неког у Америци ко би финансирао сценарио, али нико није имао воље да од тога направи филм. Чак ни када смо били сигурни да је Кристијан Бејл у филму.“ Зато се отишло у Шпанију. Кристијан Бејл, тумач Тревора Резника, главног лика филма, и сам каже да све то доста говори о Америци. Стога је Андерсон, чинећи неку врсту „мале освете“, да би изгледало као да се прича дешава у Америци, снимао на најгорим локацијама Барселоне. Сценарију су га, како сам каже, привукли тон и атмосфера – више и од саме приче: „Било је ту нечег дубоко узнемирујућег и језивог. При чему ликови нису занемарени. Дакле, комбинација језивог и емоционалног.“ На питање жанра у који би сврстао свој филм, Андерсон, знајући за предрасуде, на које и сам стално упозоравам, каже: „Не бих га назвао хорором, мада има елементе хорора. Ако је у хорору суштина у плашењу а не у разради ликова и показивању емоције међу њима, онда ово није хорор. Уколико хорор замишљате као стварање осјећања страха, нешто што ради Полански или што је радио Хичкок, онда да, могуће је да је то таква врста хорора. Али за мене је то више психолошка драма у којој пратимо раст опсесије и параноје у глави главног лика.“ А зашто је Машинист несвакидашњи филм? Можда зато што нас води кроз причу о кривици и покајању – некој врсти искупљења. Може се назвати и савременом сликом Злочина и казне. Лично сматрам да је то прије свега путовање у наш ум. Тражење начина да се дође до личне истине. И да се упозна самога себе. С тим што се ово посљедње не смије схватити као нека флоскула, него, напротив, потпуно озбиљно – свијет је овакав какав је, управо зато што многи појединци никада нису у стању да се суоче са самим собом. Ово мишљење се најбоље поткрепљује кратким Резниковим дијалогом са познаницом Стиви: РЕЗНИК: Не брине мене отказ. – СТИВИ: Него? – РЕЗНИК: Не знам још… Да, треба много зрелости и мукотрпног рада да би јединка сама себи напокон могла признати шта о себи мисли.
У филму треба истаћи савршено приказан однос Резника и Стиви (Кристијан Бејл и Џенифер Џејсон Ли) – врло је њежан, праћен прелијепом музиком. Иначе, музика је врло значајан сегмент филма. Углавном су у питању дувачки инструменти који се перфектно координишу са сликом коју гледамо. Неизбјежно је поменути и оно што је изазвало највећу пажњу публике у вријеме појаве филма. У питању је Бејлова преданост у процесу припреме за лик Резника. Мада га нико није присиљавао, желио је да се визуелно претвори у сабласт, како и пише у сценарију. На сету се појавио мршавији 31 килограм – са 86 свео се на свега 55 килограма. Изгледао је тако нездраво да се тешко могло повјеровати да ће се касније поново вратити у нормалу. Сам Бејл о томе каже сљедеће: „Нисам јео и то је све! А да ли ће људи да се сложе са мном или неће, није ми битно. Снимам филм који бих ја радо гледао. Буквално сам копнио и унуштио се до тачке кад је било смијешно гледати ме како трчим – нисам више имао мишиће на ногама. Али, сјајан је то осјећај, осјећај побједе.“ И додао је, с обзиром да су снимали у јулу и августу – на 40 степени, да је открио да се губитком тежине лакше подноси врућина. О Кристијану Бејлу и његовом лику, Андерсон каже сљедеће: „Мислим да је губитак тежине утицао на његову енергију. У ствари, знам да јесте. Био је врло успорен. Стварно је био исцрпљен – слабо је спавао и током снимања. А ја сам желио визуелно дочарати онај осјећај који имате када тонете у сан или када се пробудите. Стање ума вам је извитоперено. Резник је скоро стално у стању полусна. Има тренутака у филму када задријема и нагло се буди. Стога, читава његова стварност мора да буде успорена.“ Машинист је један од оних филмова који нас гура у дубока размишљања. Који има снагу да нам потпуно промијени живот! Или барем поглед на свијет… што је можда исто…
Славиша Радан