Народно позориште Републике Српске вас са задовољством позива на пројекцију филма “То нам је у породици”, режисера Фреда Скеписија – сцена “Петар Кочић”, уторак, 17. децембар 2019. године у 19.30.
Улаз слободан!
Разговор о филму након пројекције.
Разговор води Славиша Радан, драматург.
Текст почињем писати 9. децембра, управо на дан када Кирк Даглас пуни, вјеровали или не, сто три године живота. Дакле, данас му је рођендан. Па срећан ти рођендан, вјероватно посљедњи живући (мушки) припадниче златног доба Холивуда! Чијој изузетној животној енергији можемо да захвалимо што данас имамо диван и тако увјерљив приказ Ван Гогове личности и живота. По годинама, Кирк је могао наступати и прије Другог свјетског рата – једна његова вршњакиња, такође још увијек живућа и којој такође планирам посветити вече, наступила је већ 1935. године. Међутим, како су Киркови родитељи, иначе жидовски имигранти из царске Русије, били изразито сиромашни, Кирков приступ филмском платну, али и умјетности уопште, био је знатно тежи. И сам рат један је од разлога – Кирк је његов активан судионик. Дакле, на филм је доспио 1946. године, по препоруци тадашње колегинице са часова глуме, Бети Џоан Перске, касније познате као Лорен Бекол. Препоручила га је Халу Волису, продуценту филма “Чудна љубав Марте Ајверс” у моменту када је режисер филма, Луис Мајлстоун (касније најпознатији по режији “Побуне на броду Баунти”) трагао за новим талентима. И тако почиње једна блистава каријера човјека изузетне енергије, која се наравно пренијела и на филм, тачније на профиле ликова које је играо – попут новинара у потрази за сензационалном вијешћу у филму „Ас у рукаву“ Билија Вајлдера, боксера у филму „Шампион“ Марка Робсона, или бунтовника у филмовима Стенлија Кјубрика „Стазе славе“ и „Спартак“. То су личности које руше све пред собом, изразити револуционари који снагом и страшћу одувају све оно устајало у својој близини. Искрен да будем, енергију сличну Кирковој, својевремено сам једино налазио у анимираним ликовима – у, као чигра окретном тасманијском ђаволу, као и легендарном, стасом малом али зато енергичном Сими Страхоти, препознатљивом по великом шеширу и брковима, а нарочито по пиштољчини коју често вади и још чешће пуца.
Занимљиво је запажање и самог Кирка Дагласа о ликовима које је играо: “Цијели сам живот глумио курвине синове.”
- откупио је права за роман Кена Кејсија “Лет изнад кукавичјег гнезда” и играо главну улогу у позоришној представи рађеној по роману. Такође је откупио и права за снимање филма, али десетак наредних година није успио да га реализује, па је права, вјероватно не баш лака срца, уступио свом сину Мајклу Дагласу, који, за режију ангажујући Милоша Формана, као продуцент добија Оскара за најбољи филм, 1976. године.
Двадесет година касније, Кирк доживиљава мождани удар који оставља посљедице на његов говорни систем. Међутим, не клоне – посвећује се терапији и већ три године касније игра у филму “Дијаманти”(1999) – ту поново глуми боксера, овога пута у позним годинама, који се као и он опоравља од можданог удара.
Нешто касније, Мајкл Даглас одлучује, на основу сценарија младог сценаристе Џесија Вигатоуа, продуцирати филм “То нам је у породици” и у њега уклопити много тога личног, прије свега мислим на односе са члановима своје породице. Глуми адвоката Алекса Громберга, а његовог оца Мичела, оснивача фирме, игра Кирк. Алексовог сина глуми стварни син Мајкла Дагласа, Камерон Даглас (то му је прва филмска улога), стога би тачније било рећи, да у ствари игра самог себе. Ту је и Мајклова мајка, Дајана Даглас која такође игра саму себе, тачније Мајклову мајку, али и Киркову жену, што је некада и била – давне 1951. године. Већ само ово поновно спајање својих родитеља, макар и на нивоу фиктивних ликова, прилично објашњава шта је Мајкл Даглас имао на уму продуцирајући овај филм. Да направи, за живота родитеља, онај корак за који већина нас никада не успије смоћи снаге – обавити онај посљедњи, искрен разговор, можда и једини искрен који у животу учинимо.
Дакле, то је прича о породици и односима међу њеним члановима. Породици, која те истовремено и излуђује, али и надахњује ако се отвориш и стварима приђеш на начин да их можеш најбоље разумјети. Сажимање цјелокупног живота у релативно кратком временском периоду – поготово у данима посебно битним за породицу, када се она обично и окупља на једном мјесту – увијек доноси мноштво важних збивања и значајне, можда и кључне промјене у односима у породици. Поготово ако су такви тренуци испресјецани смрћу као што је у филму случај.
Након завршетка снимања, једна Киркова изјава јасно указује на веома турбулентан однос оца и сина у прошлости: “Сада могу бити јако поносан на Мајкла. А замало га нисам отписао, био је немогућ. Изненадило ме је да је уопоште завршио факултет. Нисам од њега пуно очекивао, али, ето… одједном је освојио два Оскара. И што је још важније, развио се као особа. Јако је дарежљив. То ми је важно јер сматрам да би они који имају требали давати онима који немају. Мајкл се тако и понаша. Поносим се.“
И заиста, у филму се одмах осјети заједништво и нека врста комотности, како глуме, тако и режије. Испреплетеност с приватним животима Дагласових, евидентна је у сваком кадру. Стога је задовољство гледати их како кроз свој глумачки позив истражују нове животне изазове. И све то раде са великом страшћу и емпатијом, притом се нимало не либећи бритког црног хумора који у ствари додатно појачава исказивање бриге за другога.
Како и Мајкл Даглас сам каже: „Касније је снимање филма прерасло у много важније ствари…“ Због чега је филм можда најтачније назвати одом самом животу. Примјер индивидуалности и изразите слободе духа, у филму је изражен кроз разговор оца и сина док се присјећају њима лијепих тренутака када су сваког петка, заједно путовали возом на село: „Твоја се мајка вољела возити сама. Тако бисмо били свјежи за викенд. Воз би стао, ја бих изашао, а она би била тамо. Чекала. Увијек…
Највећу употребну вриједност, да то тако назовемо, филм би вјероватно најприје могао имати на Балкану, једној изразито затвореној средини у којој само ријетки исказују своје дубоке емоције – овдје је то још увијек срамота. А посљедице тога су површност у односима међу људима, исувише велика окренутост самом себи због чега се јавља застрашујућа себичност, затим провинцијализам и неспособност истинског сазријевања услијед чега уопште немамо однос према духовној слободи, а онда ни потребу за њом. Сваком оном ко се издигне изнад овдашњег просјека врло брзо постаје јасно зашто овај простор зову црном рупом Европе. Почиње осјећати нетолеранцију, и да би могао дисати, мора да оде. Но, то је изгледа судбина овог простора – овдје смо и данас свједоци једног од најекстремнијих облика примитивизма у цивилизованом свијету.
Но, текст завршимо ведријим тоном – глумци су заиста уживали у овом филму… у овој игри од живота. Исто је и са публиком – напросто је немогуће не уживати у силној страсти која допире са екрана, а нарочито се осјећа у сценама прославе јеврејског празника, Ово нам потврђује и Мајкл Даглас у својој каснијој изјави: „Добро смо се забавили. И добро је то што нас није обузела таштина. Били смо искрени и, понављам, јако смо се добро забавили.“
Славиша Радан