У Народном позоришту Републике Српске у четвртак 10. октобра са почетком у 20.00 часова гостује балет Народног позоришта у Београду, са балетском представом „Ко то тамо пева“, композитора Војислава Вокија Костића. По идеји Љубивоја Тадића, либрето балета инспирисан је сценаријом истоименог филма Душана Ковачевића, редитеља Слободана Шијана. Цијена улазнице је 20 КМ.
Кореографија и режија: Сташа Зуровац
Асистент кореографа: Оља Јовановић Зуровац
Костимограф: Катарина Радошевић Галић
Сценограф: Жорж Драушник
Подјела:
Аутобус:
Никола Бјанко, Александар Илић, Алекса Јелић, Милош Кецман, Дејан Коларов, Милош Маријан, Милан Рус, Михајло Стефановић, Сања Нинковић.
Војска:
Жељко Гроздановић, Владимир Панајотовић, Милош Живановић, Душан Милосављевић, Чедомир Радоњић, Јозеф Тидсвел.
Сахрана: Јасна Пауновић, Марија Бајчетић, Бојана Леко, Маја Варићак Антић, Сања Томић, Ива Игњатовић, Денис Касаткин, Антонио Бибо.
Свадба – жене:
Олга Олћан, Маргарита Черомухина, Смиљана Стокић, Тијана Шебез, Марина Милетић, Душанка Ђорђевић, Бранкица Мандић, Ана Иванчевић, Драгана Вујичић, Милена Огризовић.
Смрт: Дрина Пешић
Анђео: Нада Стаматовић
О балету:
Као и филм, и овај балет ће вас насмејати. Језиком игре то баш и није лако (…) Сву своју раскошну креативност Зуровац претапа у хумор (…) остао је свој, духовит, силовит, кореограф који црпи инспирацију из природног геста и има вулканску сценску енергију. Има и голи таленат, онај коме нису потребни скупи костими и тоне декора, али не може без раскошних играча које непогрешиво бира.
Марија Јанковић, Вози и…играј, Мишко!, „Вива”, Београд, јануар 2005.
Заправо овде је досегнут онај стандард који се одавно примењује у балетским представама на западу: нема главних и споредних улога – сви су солисти. И, одиста, млади играчи Балета Народног позоришта су то и потврдили (…) они су показали оно што се до сада није видело на сцени Народног позоришта. Невероватна енергија којом је зрачила представа може се приписати такође инспиративном кореографском изазову, новом покрету и целокупној концепцији коју је пред извођаче поставио Сташа Зуровац. Аплаузи, скандирање и повици похвале трајали су око пола сата…
Саво Поповић, Хит из „аутобуса”, „Вечерње новости”, Београд, 24. 12. 2004.
Била је срећна идеја управника Љубивоја Тадића да на репертоару Балета Народног позоришта у Београду стави као стваралачки изазов култни Шијанов Ко то тамо пева, по сценарију Душана Ковачевића (…) чаробном руком кореографа-редитеља та сирова грађа постала је поетична метафора тегобног балканског живовања (…)
Воки Костић, пружио је Зуровцу музику, ремек-дело које одише мешавином заноса и ироније.
Јован Ћирилов, Ко то тамо плеше, „Блиц”, Београд, 25. децембар 2004.
Изведба читавог балетног ансамбла НП-а изврсно је уиграна те подједнако увјерљиво и у грубој гротески и у њежној лирици и заслужује сваку похвалу (…) нипошто као мање важан треба истакнут и главни адут представе: то је глазба Војислава Вокија Костића који је у низу сјајних бројева (…) направио сјајну стилизацију властите филмске глазбе, ослонивши се на њене главне мотиве, међу којима је најистакнутији непрестано понављајући рефрен Циганчића из филма, који више пута запјевају и плесачи: а то је очајничка жеља „да се ово само снева”. Жеља која је, као што сви добро знамо, на жалост и узалудна.
Бранимир Пофук, Сјајна представа за смијање и плакање, „Јутарњи лист”, Загреб, 29. јануар 2005.
Тог 22. децембра 2004, после ко зна колико година, изгледало је да је Београд поново био главни град оне Југославије (…) балет је, као никад до сада, постао културна тема број један.
Ивана Милановић, Више од игре, „Време”, Београд, 13. јануар 2005.
Сасвим је стога извесно, да је овај балет значајно уметничко дело, да поседује самосвојност, модерно је у ритму и тону, потпуно доживљено у аутентичној форми, без пристрасности, класично схваћеног и доживљеног звука и вредност која ће имати своје трајање (…)
За Народно позориште несумњив и значајан успех, а за нас у гледалишту истинско узбуђење. И значајан догађај.
Петар Волк, Од илузије до туге, „Политика”, Београд, 25. децембар 2004.