16+

Аутор: Венкo Андоновски
Преводилац*: Дејан Пројковски
Редитељ: Дејан Пројковски
Сценограф: Валентин Светозарев
Костимограф: Марко Фехер
Композитор: Горан Трајкоски
Сценски говор: Радован Кнежевић
Лектор: Наташа Кецман
Дизајн свјетла: Десимир Шкорић
Инспицијент: Весна Максимовић
Суфлер: Свјетлана Поповић

*Превод прилагодила Наташа Кецман

Премијера: 4. 7. 2021.

Представа траје око три сата с паузом.

Улоге:

-Премијерна подјела-

Жељко Стјепановић: Игњат
Николина Фригановић: Госп. Ренатa
Рок Радиша: Максим
Смиљана Маринковић: Евушка
Сандра Љубојевић: Сара
Горан Јокић: Др Роберт Вељановски
Андрија Митић*: Славен
Златан Видовић: Леоне
Данило Керкез: Темјан
Мирослав Синкић, к.г.: Приватни детектив
Огњен Копуз: Преузвишени владика
Бојан Колопић: Петер Милер
Владимир Ђорђевић: Алберт
Белинда Божичковић: Служавка
Никола Милаковић*: Болничар
Ђорђе Ивић*: Полицајац
Дана Полетан*: Новинарка
Теодора Стојковић*: Софи
Јона Копуз: Мала Сара

*студент треће године Глуме на Академији умјетности Бања Лука, у класи проф. Јелене Трепетове Костић

Кик-бокс тренери за Рока Радишу: Sandro & Batica Тeam

Запис аутора

Ово је драмски текст који је настао због тога што сам ја стварно опседнут нашим временом и његовом филозофијом зла, анатомијом зла, културом, алибизацијом и естетизацијом зла, па према томе и Крлежиним епохалним Глембајевима. Та ми је драма посебно драга, као да сам је ја написао. Одувек сам имао утисак да је то неко написао не само пре, него и уместо мене. Разлог да се вратим Глембајевима и да их видим из једног македонског, балканског, савременог угла, а то је већ време транзиције и тајкуна, је управо тај појам „глембајевштина”. Знам да је Достојевски оставио иза себе појам „карамазовштина” и то јесте једно специфично зло, специфичан лик сатане, који се не може другачије описати него само као „карамазовштина”. Е код Крлеже постоји „глембајевштина”, која је такође једна савршена паклена машинерија зла и ниских побуда, једна психологија па чак и подсвест зла која се не може никако другачије описати осим као „глембајевштина”. Скоро је то на неки начин натурализам људске душе, али сам хтео да покажем да су данашњи Глембајеви или данашњи тајкуни променили значај тог појма „глембајевштина”. Раније бити Глембај значило је одузети неком нешто, значило је оштетити га, одузети му невиност, материјалне ствари и слично, али данашњи Глембајеви немају аристократску жицу префињеног зла. Они су примитивци и углавном су паланчани. Припадају филозофији паланке и њима није циљ више да вам само одузму нешто, него да вас претворе у човека који ће другима одузимати исто тако као што су они одузели вама. То значи да вас претворе у себе. То значи, претворити жртву у звер која ће нове жртве претварати у нове звери, све док се на земљи не почну рађати звери уместо људи. То је идеја и ако сам то успео у тексту да покажем, ја ћу бити задовољан. Представа у Скопљу прошла је одлично. Сада је поклањам Бањалуци.

Венко Андоновски

Ријеч редитеља

Драмски текст Генетика паса (Господа Глембајевски) Венка Андоновског се интертекстуално позива на славну драму Мирослава Крлеже, преузимајући имена и извесне психолошке вриједности чувеног Крлежиног заплета, али је у суштини аутохтона ангажована савремена драма о нашем добу. Ради се о нашим тајкунима, данас, и о ономе што јесте/није остало од појма „глембајевштина“, као што је мало остало и од појма „карамазовштина“ послије Достојевског. Радња драме се одвија на Балкану, чиме се сужава семантичко поље на нас и овдје, али остаје универзална димензија „глембајевштине“: бескрупулозност, грамзивост, острашћеност, незаситност, безосећајност. Текст са снажним апетитом за стварност, али и снажан интертекст са чувеним претходним, великим текстом драмске традиције. Компарација пропасти хуманитета и лажи некада и данас. Јер и лаж данас све више пада у вредносном смислу: колико је савршенија, толико је гнуснија и морално одвратнија.

Дејан Пројковски