Догађаји за октобар 2022

„Можда се и пронађем, ово је Америка, све је могуће…” ријечи су које на почетку представе “Изгубљени у Бруклину“ изговара  главни јунак Џо Молер.  Проналажење (посла, искрене љубави и понајвише себе) је основни мотив цијеле представе, јер служи као покретач свих догађаја у његовом животу.

Историја се понавља. Публика у Бањој Луци готово да је заборавила када је у Народном позоришту Републике Српске гледала водвиљ. Зато се може поставити логично питање зашто је овај жанр на маргини већ годинама?

„Странци у ноћи” нису само пуки приказ утјецаја развоја технологије (у конкретном случају мобилних телефона и друштвених мрежа) на међусобне односе између људи. Они су минуциозни портрет огољености и самоће данашњег модерног свијета. С партнером или соло, с потомством или без њега, љубав као исконска потреба за припадањем, модерном човјеку постаје терен исклизнућа.

Написати овај текст било ми је, као аутору и редатељу представе Сумњиво лице Бранислава Нушића, један од тежих задатaка у овоме процесу. Није проблем јасно артикулирати разлоге због којих је Нушић актуалан и данас, проблем је артикулирати бијес и немоћ због чињенице да Нушић увијек и изнова остаје наш сувремник и да се ништа није промијенило по том питању.

Затворимо ли на часак очи, можемо да замислимо једну грдну кафану крајпуташицу, негдје уз Коридор, усред ничега, гдје међу кривоногим столовима, у облаку дима, једна жена преврће пљескавице, а другом руком листа Рат и мир. Тамо у ћошку, бивши доктор историје, у проклетству алкохолног заборава, забрањује литературу „јер добра никад донијела није“, док га слуша некадашњи надарени ђак, сад возач камиона.

„Таштина и срећа никада не иду једна са другом!” – узвикује маркиза де Мертеј у комаду Опасне везе К. Хемптона који је написао инспирисан истоименом новелом Пјера Шодерлоа де Лаклоа из 1782. године. Иако стар тек нешто више од три деценије, овај комад већ увелико припада оном делу драмског стваралаштва који се може назвати неокласика.

Госпођица подсећа на данашње време, које тлачи свакога и у коме нема савести, у коме свако граби и сналази се само за себе, у коме је новац постао божанство. Размишљам какав је то живот без љубави, без самилости, емпатије, живот проведен у опсесивној страсти за материјалним, у страху од банкрота и пропасти које нам друштво намеће?

Госпођица подсећа на данашње време, које тлачи свакога и у коме нема савести, у коме свако граби и сналази се само за себе, у коме је новац постао божанство. Размишљам какав је то живот без љубави, без самилости, емпатије, живот проведен у опсесивној страсти за материјалним, у страху од банкрота и пропасти које нам друштво намеће?

Написати овај текст било ми је, као аутору и редатељу представе Сумњиво лице Бранислава Нушића, један од тежих задатaка у овоме процесу. Није проблем јасно артикулирати разлоге због којих је Нушић актуалан и данас, проблем је артикулирати бијес и немоћ због чињенице да Нушић увијек и изнова остаје наш сувремник и да се ништа није промијенило по том питању.

Премијера камерне опере Бастијен и Бастијена Народног позоришта Републике Српске.
Једна од најкраћих опера славног композитора Волфганга Амадеуса Моцарта, једночинка „Бастијен и Бастијена“ настала је када је Моцарт имао само дванаест година и представља једно од његових првих остварења. Од малог Моцарта, ову оперу је наручио ексцентрични бечки доктор Франц Месмер 1768. године.

Прва реприза камерне опере Бастијен и Бастијена Народног позоришта Републике Српске.
Једна од најкраћих опера славног композитора Волфганга Амадеуса Моцарта, једночинка „Бастијен и Бастијена“ настала је када је Моцарт имао само дванаест година и представља једно од његових првих остварења. Од малог Моцарта, ову оперу је наручио ексцентрични бечки доктор Франц Месмер 1768. године.

Комад Болест (Хркачи) почео сам, колико се сећам, да пишем средином прошле године, када се вирус већ увелико рекламирао по телевизији. Разни ликови су нас плашили да ћемо да поумиремо сви, ако се не деси чудо. И десило се мини-чудо; пронађена је вакцина.

Када се годинама у људима таложи мржња, а усљед неспособности да се каже „опрости“, они временом постају отуђени, самим тим и усамљени. Када би људи знали колико је потребно и лако рећи „опрости“ и колика је моћ те ријечи, сви би живјели у много здравијем друштву.

Када би једног дана дошао крај ове наше цивилизације и када би требало да покажемо шта је био смисао нашег постојања, сигурно роман „Дервиш и смрт” и аутор Меша Селимовић показују смисао постојања наше цивилизације, уз Достојевског, Шекспира, Баха, Моцарта, Микеланђела…

"Монодрама „Друга страна истине” је ауторски пројекат дипломиране глумице Дане Полетан која оживљава култни лик Мерилин Монро. Представа приказује њен турбулентни и несвакидашњи живот, од несрећног дјетињства, трновитог пута до звијезда, до непрестане тортуре новинара и психичког слома.

Када би једног дана дошао крај ове наше цивилизације и када би требало да покажемо шта је био смисао нашег постојања, сигурно роман „Дервиш и смрт” и аутор Меша Селимовић показују смисао постојања наше цивилизације, уз Достојевског, Шекспира, Баха, Моцарта, Микеланђела…

Госпођица подсећа на данашње време, које тлачи свакога и у коме нема савести, у коме свако граби и сналази се само за себе, у коме је новац постао божанство. Размишљам какав је то живот без љубави, без самилости, емпатије, живот проведен у опсесивној страсти за материјалним, у страху од банкрота и пропасти које нам друштво намеће?

Иза сваке Нушићеве реплике вреба мали човек који силно жели да се вине изнад своје какве-такве средине и да за њу, таква каква је, постане важан – ма колико то могло бити несвојствено његовом васпитању, образовању, традицији, то јест целокупном његовом бићу.

Иза сваке Нушићеве реплике вреба мали човек који силно жели да се вине изнад своје какве-такве средине и да за њу, таква каква је, постане важан – ма колико то могло бити несвојствено његовом васпитању, образовању, традицији, то јест целокупном његовом бићу.

„Таштина и срећа никада не иду једна са другом!” – узвикује маркиза де Мертеј у комаду Опасне везе К. Хемптона који је написао инспирисан истоименом новелом Пјера Шодерлоа де Лаклоа из 1782. године. Иако стар тек нешто више од три деценије, овај комад већ увелико припада оном делу драмског стваралаштва који се може назвати неокласика.