Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Дана 22. 12. 2022. године у клубу Народног позоришта Републике Српске одржана је прес-конференција организована поводом најаве премијере представе „Лице“ Александра Галина у режији Радослава Миленковића, коцерта Симфонијског оркестра НПРС са пријатељима „Љубав и страст, од опере до танга“, али и активности које тек предстоје.

            Представницима медија добродошлицу је пожелио Александар Стојковић, в. д. умјетничког директора, сљедећим ријечима:

„У недјељу, 25. децембра, премијерно ћемо одиграти представу ‘Лице’ за коју је сценографију радила Драгана Пурковић Мацан, наш кућни сценограф и декан Академије умјетности Бања Лука, костиме потписује Јелена Видовић, наш кућни костимограф. У представи играју четири глумца: Николина Фригановић, Смиљана Маринковић, Љубиша Савановић и ја. До сарадње је дошло тако што смо жељели искористити присуство Радослава Миленковића, који предаје на АУБЛ, да режира неки комад у Народном позоришту. Након разговора, Миленковић ми је послао пет или шест комада да их прочитам и изаберем један од њих. За око ми је запео овај из неколико разлога. Мислим да је нашем позоришту заиста било потребно да радимо представу на Сцени ‘Петар Кочић’, јер због ковида и ранијих околности нисмо били у прилици да готово три године нешто постављамо у том простору. Друго, у питању је руски аутор. То је тај талас модерних драматичара, обрађених у књизи ‘Иза гвоздене завјесе’. Ми, добрим дијелом, те људе нисмо ни открили, а кажу да постоје стотине одличних руских писаца до којих, једноставно, нисмо дошли. Господин Радослав Миленковић је мајстор за савремене руске комаде, режирао их је у Србији, региону, Мађарској… Превод комада урадио је Новица Антић, директор Атељеа 212 с којим смо, такође, лако нашли заједнички језик. Било ми је значајно да радимо комад руског аутора због читаве ситуације. И сами знате шта се дешава, да се у неким институцијама културе с репртоара скидају комади руских аутора, што је потпуно бесмислено и представља једну врсту модерног фашизма, да из ко зна којих разлога скидате комад Чајковског или Чехова. У јануару, такође, радимо руског аутора, у питању је Чехов и комад ‘Иванов’ и то је сарадња с редитељем која је договорена много раније. Рад на овој представи био је одличан, пошто је господин Миленковић и дипломирани глумац и дипломирани редитељ и заиста је било уживање радити с њим. У питању је комедија с мотивима губљења лица, губљења идентитета, губљењу људскости. Мислим да је најлакше кроз комедију, кроз те лагане, питке ствари рећи нешто озбиљно због чега ће се људи замислити“.

Након Стојковића, обратио се редитељ Радослав Миленковић захваливши присутнима на интересовању за нову премијеру у НПРС-у: „Први пут сам радио као редитељ у Бањалуци и за ових шест недеља, што би рекла Габи Новак, ‘памтим само сретне дане’ и заиста је био један диван процес са сјајним глумцима, у сјајној кући. Сви људи који су ангажовани у раду на представи су заиста у једном примерном префесионализму, миру, спокоју, самопоуздању, вештини испратили овај рад и ја сам захвалан и Позоришту и Управи на позиву. Наравно, највише сам захвалан глумцима који су сада већ постали власници онога што се на сцени догађа. На првој проби, како каже Брук, редитељ је као кријумчар преко границе. Он пут не зна, а да води – мора. А онда, током проба, све то што редитељ у припремној фази замисли, слути или жели да уради, то се током проба, заправо, прелије у глумце, ако је добар процес, а овај је такав био. Тада глумци много више знају и о ликовима и о ситуацијама него редитељ. Представа, заправо, премијером постаје не оно што је неко режирао, концепт који је неко замислио, него постаје оно што глумци играју. Ово ће бити таква представа. Надам се да нико неће помислити да је ово неко режирао, него да ће сви који буду гледали уживати, прије свега, у ономе што ће се на сцени играти

Када је ријеч о новој руској драматургији, само 90-их година ‘перестројком’ се Европом, па и светом раширио тај талас нове руске драматургије која је тада била у моди као што су сада Украјинци у моди. То се називало новом уметношћу, новом слободом из које стиже руска драма. Срећа је што се на ту невероватну, непроцењиву традицију руске драматургије наслонила једна генерација руских писаца која је заиста именовала, приказала људе и свет у том акутном, страшном тренутку лома и промене. Оно што је, углавном, било начин на који се тај свет посматрао биле су судбине тзв. малих људи, пролетера, губитника у транзицији и, мање или више, у сваком комаду се видела та беда коју је транзиција донела. Галин је писац кога у овим и још неким комадима занима шта се десило са ‘добитницима’ у транзицији, односно шта се десило са онима који су се енормно обогатили и по томе су његови комади, па и овај који играмо, заправо јединствени у том корпусу нове руске драматургије. Био милионер, милијардер или просјак, свакоме остаје његово људско лице и његова људскост и Галина занима управо то – како се губи људскост кад си добитник у транзицији. То је специфичност и овог комада. Иначе, Галин је много пре Кољаде, Богајева, Мухина и свих тих руских драматичара постао познат и игран у Европи. Најчувенији његов комад је ‘Звезда на јутарњем небу’, комад о хапшењу и евакуисању свих московских проститутки уочи Олимпијских игара, а радња се дешава у бараци у коју су склоњене како не би срамотиле социјализам“.

Сљедећа се обратила Дијана Грбић, в. д. директора Народног позоришта Републике Српске, која је истакла да је све што је рађено у овој години било лако те изразила задовољство што годину Позориште завршава оваквим пројектом, те ријеч дала Смиљани Маринковић, глумици која у представи тумачи лик Олге:

            „Желим да истакнем да ми је велика част што као млади глумац сцену делим са њих троје и да ми је велико искуство и велика школа било радити с Р. Миленковићем. Његова вера у мене и то шта ја могу довели су до тога да сам саму себе изненадила. Имала сам велику подршку редитеља и колега, што ми је, приватно и лично, био велики корак у даљу будућност. У овом тренутку моје каријере стварно ми је недостајало да радим оваквог писца, са оваквим редитељем и са оваквим колегама. Користим прилику да им јавно захвалим на подршци коју су ми пружили и поверењу које су имали у мене, велика част и задовољство било је радити с њима. Мој лик је једини међу њима који није изгубио то своје лице и она је жена која, кроз све што ћете видети на сцени, води љубав“.

Љубиша Савановић, Дранков у представи „Лице“ изјавио је:

„Да се надовежем на Смиљанине ријечи, мислим да је за нас, као кућу, битно да смо добили једну млађу глумицу у таквој улози и Миленковић је с њом урадио сјајан посао. За такву улогу у тим годинама треба неки вјетар у леђа, а како је сам редитељ коментарисао, ријетко када људи имају прилику да играју тако раскошне, богате улоге. При томе мислим на све улоге у комаду и мислим да смо добили представу која је, прије свега, другачија од свега што имамо на репертоару Народног позоришта Републике Српске. Она није само другачија, него је квалитетно другачија и надам се да ћемо је дуго играти. Успјели смо у ономе о чему смо причали од почетка, да је нама занимљиво док је играмо. Очекујем пуну салу и у суботу и у недјељу и надам се да ће ово бити сљедећи Рус, послије Кољаде, који ће двадесет и више година живјети у Народном позоришту. Што се улоге тиче, Николина и ја играмо те људе који су ‘побједници’ периода транзиције, међутим, они су људи који су у свему томе пуно више изгубили, изгубили су сами себе у јурњави за новцем. Човјек кога ја играм је интелектуалац, свјестан свега што се дешава око њега и око нас овдје, не може да буде ни срећан ни задовољан кад види гдје и како живимо, па то покушава да утопи у алкохолу и улази у тај чувени ‘зачарани круг’. Вјерујем да ћемо имати комад који ћемо, док год буде играо, играти с радошћу и срећом, а то обећава да ће живјети дуго“.

Николина Фригановић је о раду на представи рекла:

„Жељела бих свима да захвалим на прелијепој сарадњи. Уопште не могу да вјерујем да смо стигли до премијере, да се све лагано одвијало, и да смо на два дана до сусрета с публиком, без икаквих тензија. То је обећавајуће за све нас. Радујемо се премијери, волимо овај комад, волимо ликове које играмо, причу коју смо направили и надамо се да ће је и публика једнако вољети. Мислим да је ово добар репертоарски потез и да дуго нисмо имали представу оваквог типа. Са Радославом Миленковићем сам се упознала прије неколико година на снимању једног филма, а наша сарадња на Академији траје већ годину и по, пратим његов професорски рад. Била сам обрадована, фасцинирана, много је значио мени, која сам му сарадник, асистент. Међутим, када смо почели рад на овој представи, Миленковић је те исте ствари примијенио и на нас, глумце, што је мени, а вјерујем и свим колегама, било драгоцјено. Осим редитељског, имао је јако лијеп педагошки приступ, иако сви ми имамо неко позоришно радно искуство, али није згорег вратити се на основе. Током година рада ‘уђете у машину’ и неке ствари почнете да заборављате, а ми смо се сада, овом представом, вратили на оно што јесте суштина и радили смо темељно, а то се у савременом позоришту не дешава тако често. Редитељи се чешће баве цјелином, а Миленковић се бавио и цјелином и глумцима. Мислим да се то у нашој игри и види, да смо сви извукли неки бенефит и ‘нахранили’ се за неке будуће пројекте. Радујем се публици и надам се да ће ова представа дуго играти, а ми смо спремни да је, сваким играњем, унапређујемо. Незахвално је говорити о представи и ликовима које играмо јер је то оно што публика треба да види. Играм Јелену Анатољевну, пластичног хирурга и супругу господина Дранкова који је неуропсихијатар. Ми смо ти који су у тој транзицији, наводно, боље прошли. Јелена је жена која је свој живот ставила са стране, пребацила је приоритете на посао, на новац и у тој јурњави и том неживоту изгубила лице. Она је једна изгубљена душа, а опет је то, гледано кроз призму, лик који ће бити симпатичан публици“.

На крају прес-конференције поново је говорила Дијана Грбић. „Жељела бих да захвалим свим представницима медија што сте кроз цијелу годину били ту са нама и пропратили сва дешавања. Ову представу смо поставили на Сцену ‘Петар Кочић’ након потраге за савременим драмским текстом. Поклопило се више околности да овај текст урадимо заједно са Р. Миленковићем и оживимо ту сцену. Други разлог је наша потреба да будемо мобилнији, односно да кроз гостовања дођемо до што већег броја публике, а то је био мој једини захтјев упућен редитељу. Морам изразити своје задовољство тиме што смо кроз ову годину, поред многих активности које смо имали, прошли у врло позитивној енергији и надам се да ћете уживати у петој премијери драмске продукције наше куће. Остаје ми да најавим концерт Симфонијског оркестра НПРС са пријатељима ‘Љубав и страст, од опере до танга’ за сам крај године, 27. децембра. У питању је величанствен концерт који ће бити у новогодишњем духу и са богатим програмом. Поред гостију, Ђанлуке Марчана и Марија Стефана Пјетродаркија, имаћемо и наше афирмисане умјетнике а то су: Јована Раљић, виолинисткиња која долази из Беча, Борјана Микавица, мецосопран, и Радован Ивановић, хармоникаш и умјетник у успону. И у наредном периоду трудићемо се да правимо спој умјетника који су афирмисани и људи који су на свом почетку. Стварно сам срећна и задовољна што са ова два догађаја испраћамо ову годину. За наредну годину смо планирали много нових догађаја и надамо се да ћемо их квалитетно реализовати на радост свих.“

 

 

НПРС © 2023. СВА ПРАВА ЗАДРЖАНА.