Затворимо ли на часак очи, можемо да замислимо једну грдну кафану крајпуташицу, негдје уз Коридор, усред ничега, гдје међу кривоногим столовима, у облаку дима, једна жена преврће пљескавице, а другом руком листа Рат и мир. Тамо у ћошку, бивши доктор историје, у проклетству алкохолног заборава, забрањује литературу „јер добра никад донијела није“, док га слуша некадашњи надарени ђак, сад возач камиона.
Госпођица подсећа на данашње време, које тлачи свакога и у коме нема савести, у коме свако граби и сналази се само за себе, у коме је новац постао божанство. Размишљам какав је то живот без љубави, без самилости, емпатије, живот проведен у опсесивној страсти за материјалним, у страху од банкрота и пропасти које нам друштво намеће?
Како засмијати Бога - Комедија о онима који планирају. Аутор: Шон Гренан, Превод и адаптација: Ивана Стјепановић, Редитељ: Жељко Стјепановић, Сценограф: Драгана Пурковић Мацан, Костимограф: Јелена Ђорђевић, Лектор: Наташа Кецман, Инспицијент и суфлер: Дејан Андрић. Представа траје око 90 минута
Александра Галина, међутим, интересује не само беда до које су стигли и у којој своје снове покушавају да остваре наши савремени понижени и увређени, већ, пре свега, они који су на таласу тих тектонских друштвених промена постали успешни, важни и уважени чланови једне нове класе (касте) нових богаташа и који су за свој вртоглави успон морали да плате страшну цену свога социјалног уздизања.
Концерт Симфонијског оркестра Народног позоришта Републике Српске.
Диригент: Стефан Зекић
Солисти: Дуња Симић, сопран, Ива Лазовић, мецосопран, Душица Блаженовић, виолина и Игор Хаџић, виолина
О Иванову је много писано од његовог настанка до данас. И увек је изазивао бројна и оштра спорења. Али комад није наилазио на јединствено тумачење и схватање ни у критици ни у науци о књижевности ни у театарским интерпретацијама. „До данас нема јединственог мишљења чак ни о томе шта се стварно у комаду дешава, о чему се у њему ради, какав је карактер главног јунака“ (Д. Путченков). У драми не постоји јасно дефинисана, „рељефна“ фигура Иванова. Дате су само верзије његове личности, од којих се ни једна не јавља као коначна.
О Иванову је много писано од његовог настанка до данас. И увек је изазивао бројна и оштра спорења. Али комад није наилазио на јединствено тумачење и схватање ни у критици ни у науци о књижевности ни у театарским интерпретацијама. „До данас нема јединственог мишљења чак ни о томе шта се стварно у комаду дешава, о чему се у њему ради, какав је карактер главног јунака“ (Д. Путченков). У драми не постоји јасно дефинисана, „рељефна“ фигура Иванова. Дате су само верзије његове личности, од којих се ни једна не јавља као коначна.
Када се годинама у људима таложи мржња, а усљед неспособности да се каже „опрости“, они временом постају отуђени, самим тим и усамљени. Када би људи знали колико је потребно и лако рећи „опрости“ и колика је моћ те ријечи, сви би живјели у много здравијем друштву.
Када би једног дана дошао крај ове наше цивилизације и када би требало да покажемо шта је био смисао нашег постојања, сигурно роман „Дервиш и смрт” и аутор Меша Селимовић показују смисао постојања наше цивилизације, уз Достојевског, Шекспира, Баха, Моцарта, Микеланђела…
Затворимо ли на часак очи, можемо да замислимо једну грдну кафану крајпуташицу, негдје уз Коридор, усред ничега, гдје међу кривоногим столовима, у облаку дима, једна жена преврће пљескавице, а другом руком листа Рат и мир. Тамо у ћошку, бивши доктор историје, у проклетству алкохолног заборава, забрањује литературу „јер добра никад донијела није“, док га слуша некадашњи надарени ђак, сад возач камиона.
Када би једног дана дошао крај ове наше цивилизације и када би требало да покажемо шта је био смисао нашег постојања, сигурно роман „Дервиш и смрт” и аутор Меша Селимовић показују смисао постојања наше цивилизације, уз Достојевског, Шекспира, Баха, Моцарта, Микеланђела…
„Можда се и пронађем, ово је Америка, све је могуће…” ријечи су које на почетку представе “Изгубљени у Бруклину“ изговара главни јунак Џо Молер. Проналажење (посла, искрене љубави и понајвише себе) је основни мотив цијеле представе, јер служи као покретач свих догађаја у његовом животу.
Александра Галина, међутим, интересује не само беда до које су стигли и у којој своје снове покушавају да остваре наши савремени понижени и увређени, већ, пре свега, они који су на таласу тих тектонских друштвених промена постали успешни, важни и уважени чланови једне нове класе (касте) нових богаташа и који су за свој вртоглави успон морали да плате страшну цену свога социјалног уздизања.
У времену у ком смо са свих страна, преко разних нових и старих медија, нападнути баналним садржајима, простотом и неподношљивом површношћу, сматрам да уметност, пре свега позориште које је увек било сведок свог доба, мора поново да стекне своју просветитељску мисију, да буде брана свеопштем заглупљивању. Театар треба да буде оаза, сигурна кућа, скривени храм у који се његови посвећеници могу склонити и разматрати многа суштинска питања.
О Иванову је много писано од његовог настанка до данас. И увек је изазивао бројна и оштра спорења. Али комад није наилазио на јединствено тумачење и схватање ни у критици ни у науци о књижевности ни у театарским интерпретацијама. „До данас нема јединственог мишљења чак ни о томе шта се стварно у комаду дешава, о чему се у њему ради, какав је карактер главног јунака“ (Д. Путченков). У драми не постоји јасно дефинисана, „рељефна“ фигура Иванова. Дате су само верзије његове личности, од којих се ни једна не јавља као коначна.
Наши дани су настали као моја унутрашња борба са самим собом. Једна половина мене говорила ми је да би требало да одем из ове несрећне и неуређене земље. Несрећне због рата, неуређене због лоших политика које су нас довеле на руб егзистенције.
Госпођица подсећа на данашње време, које тлачи свакога и у коме нема савести, у коме свако граби и сналази се само за себе, у коме је новац постао божанство. Размишљам какав је то живот без љубави, без самилости, емпатије, живот проведен у опсесивној страсти за материјалним, у страху од банкрота и пропасти које нам друштво намеће?
Како засмијати Бога - Комедија о онима који планирају. Аутор: Шон Гренан, Превод и адаптација: Ивана Стјепановић, Редитељ: Жељко Стјепановић, Сценограф: Драгана Пурковић Мацан, Костимограф: Јелена Ђорђевић, Лектор: Наташа Кецман, Инспицијент и суфлер: Дејан Андрић. Представа траје око 90 минута
„Странци у ноћи” нису само пуки приказ утјецаја развоја технологије (у конкретном случају мобилних телефона и друштвених мрежа) на међусобне односе између људи. Они су минуциозни портрет огољености и самоће данашњег модерног свијета. С партнером или соло, с потомством или без њега, љубав као исконска потреба за припадањем, модерном човјеку постаје терен исклизнућа.
У својој најмање извођеној комедији „Школа за жене“ Ж. Б. П. Молијер бави се питањем односа према жени. Радећи ову представу, на моју велику част и задовољство шесту по реду у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци, питам се: да ли је ова комедија тако ретко играна баш зато што се тема којом се бави сматра превазиђеном у савременом, а ипак, тако доминантно мушком свету? Или је њено ретко извођење резултат тога да смо вековима као људска врста навикавани да је однос према жени, као према нижем бићу, природан.
Написати овај текст било ми је, као аутору и редатељу представе Сумњиво лице Бранислава Нушића, један од тежих задатaка у овоме процесу. Није проблем јасно артикулирати разлоге због којих је Нушић актуалан и данас, проблем је артикулирати бијес и немоћ због чињенице да Нушић увијек и изнова остаје наш сувремник и да се ништа није промијенило по том питању.
Репертоар је састављен од композиција познатих композитора као што су: Арнолд Менделсон, Антоњин Дворжак, Бела Барток, Золтан Кодаљ и Александар Бородин.
Народно позориште Републике Српске задржава право измјене репертоара! Бројеви телефона за резервације: + 387 51 314 006 и 080 05 07 08 (бесплатан број). Радно вријеме билетарнице је од 9 до 20 часова од понедјељка до петка и суботом од 17 до 20 часова.
Напомена: Резервације важе три дана од тренутка резервисања. Улазнице се не могу резервисати два дана прије дана извођења представе.
Добро дошли у Народно позориште Републике Српске!
