Догађаји за фебруар 2023

У својој најмање извођеној комедији „Школа за жене“ Ж. Б. П. Молијер бави се питањем односа према жени. Радећи ову представу, на моју велику част и задовољство шесту по реду  у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци, питам се: да ли је ова комедија тако ретко играна баш зато што се тема којом се бави сматра превазиђеном у савременом, а ипак, тако доминантно мушком свету? Или је њено ретко извођење резултат тога да смо вековима као људска врста навикавани да је однос према жени, као према нижем бићу, природан.

Прича о несрећи, трагичности, патњи, стиду, принципима о одлукама и посљедицама тих одлука, као и прича о спасу од несреће и о томе колико је јединствена и неизбјежна за све људе, стаје у представу “Хасанагиница”, као и осјећаји тјескобе, немира и немоћи и све што доводи до пропасти.

Како засмијати Бога - Комедија о онима који планирају. Аутор: Шон Гренан, Превод и адаптација: Ивана Стјепановић, Редитељ: Жељко Стјепановић, Сценограф: Драгана Пурковић Мацан, Костимограф: Јелена Ђорђевић, Лектор: Наташа Кецман, Инспицијент и суфлер: Дејан Андрић. Представа траје око 90 минута

Борислав Михајловић Михиз, један од најлуциднијих српских драматичара и есејиста друге половине прошлог вијека, каже да је Ћопић запажао и запазио много.

У времену у ком смо са свих страна, преко разних нових и старих медија, нападнути баналним садржајима, простотом и неподношљивом површношћу, сматрам да уметност, пре свега позориште које је увек било сведок свог доба, мора поново да стекне своју просветитељску мисију, да буде брана свеопштем заглупљивању. Театар треба да буде оаза, сигурна кућа, скривени храм у који се његови посвећеници могу склонити и разматрати многа суштинска питања.

Радећи Народног посланика, прије неколико година, наше Позориште се поиграло са нушићевским архетиповима, са његовом потребом да означи и потенцира неке препознатљиве, а опет и необичне, гротескне, ситуације. Након тога, ево Нушића опет међу нама, одлучили смо се за Ожалошћену породицу.

Иако је текст написан 1967. године, представа је и данас врло атрактивна. Овај текст улази у све структуре друштва и врло је свеобухватан, бави се односима у породици и смјеном генерација и традицијом и екологијом и политиком, наравно, и свим тим стварима које су државни пројекти. У питању је комад који је на простору СФРЈ само једном изведен у једном позоришту, тако да је ово дословно његово друго постављање на сцену. Иако се прича бави потопом једног села због изградње хидроцентрале, видјећемо крај распадања једне породице и морални потоп који се дешава, не само у тој породици, него и у друштву.

Написати овај текст било ми је, као аутору и редатељу представе Сумњиво лице Бранислава Нушића, један од тежих задатaка у овоме процесу. Није проблем јасно артикулирати разлоге због којих је Нушић актуалан и данас, проблем је артикулирати бијес и немоћ због чињенице да Нушић увијек и изнова остаје наш сувремник и да се ништа није промијенило по том питању.

Наши дани су настали као моја унутрашња борба са самим собом. Једна половина мене говорила ми је да би требало да одем из ове несрећне и неуређене земље. Несрећне због рата, неуређене због лоших политика које су нас довеле на руб егзистенције.

Кроз лик Чаплина и његов однос према Хитлеру у представи прати се вјечна борба добра и зла. Борба која је стара као и сам човјек, јер је први такав познат случај записан још у Књизи постања. Представа зато и почиње реченицом која текст монодраме директно повезује са библијским мотивом братоубиства. Представници добра и зла су у првом реду.

Златним добом се назива период развоја једног друштва, града или државе и уско је везано за одређене владаре. Бања Лука је у свом развоју неколико пута доживљавала та златна доба.

Александра Галина, међутим, интересује не само беда до које су стигли и у којој своје снове покушавају да остваре наши савремени понижени и увређени, већ, пре свега, они који су на таласу тих тектонских друштвених промена постали успешни, важни и уважени чланови једне нове класе (касте) нових богаташа и који су за свој вртоглави успон морали да плате страшну цену свога социјалног уздизања.

Александра Галина, међутим, интересује не само беда до које су стигли и у којој своје снове покушавају да остваре наши савремени понижени и увређени, већ, пре свега, они који су на таласу тих тектонских друштвених промена постали успешни, важни и уважени чланови једне нове класе (касте) нових богаташа и који су за свој вртоглави успон морали да плате страшну цену свога социјалног уздизања.

Историја се понавља. Публика у Бањој Луци готово да је заборавила када је у Народном позоришту Републике Српске гледала водвиљ. Зато се може поставити логично питање зашто је овај жанр на маргини већ годинама?

Чини ми се да је, након слома социјалистичког система и нестанка саме државе Југославије, поново дошло оно вријеме када је Брешанов Хамлет постао идеалан текст за постављање на сцену.

„Таштина и срећа никада не иду једна са другом!” – узвикује маркиза де Мертеј у комаду Опасне везе К. Хемптона који је написао инспирисан истоименом новелом Пјера Шодерлоа де Лаклоа из 1782. године. Иако стар тек нешто више од три деценије, овај комад већ увелико припада оном делу драмског стваралаштва који се може назвати неокласика.

Затворимо ли на часак очи, можемо да замислимо једну грдну кафану крајпуташицу, негдје уз Коридор, усред ничега, гдје међу кривоногим столовима, у облаку дима, једна жена преврће пљескавице, а другом руком листа Рат и мир. Тамо у ћошку, бивши доктор историје, у проклетству алкохолног заборава, забрањује литературу „јер добра никад донијела није“, док га слуша некадашњи надарени ђак, сад возач камиона.

Госпођица подсећа на данашње време, које тлачи свакога и у коме нема савести, у коме свако граби и сналази се само за себе, у коме је новац постао божанство. Размишљам какав је то живот без љубави, без самилости, емпатије, живот проведен у опсесивној страсти за материјалним, у страху од банкрота и пропасти које нам друштво намеће?

Како засмијати Бога - Комедија о онима који планирају. Аутор: Шон Гренан, Превод и адаптација: Ивана Стјепановић, Редитељ: Жељко Стјепановић, Сценограф: Драгана Пурковић Мацан, Костимограф: Јелена Ђорђевић, Лектор: Наташа Кецман, Инспицијент и суфлер: Дејан Андрић. Представа траје око 90 минута

Александра Галина, међутим, интересује не само беда до које су стигли и у којој своје снове покушавају да остваре наши савремени понижени и увређени, већ, пре свега, они који су на таласу тих тектонских друштвених промена постали успешни, важни и уважени чланови једне нове класе (касте) нових богаташа и који су за свој вртоглави успон морали да плате страшну цену свога социјалног уздизања.

Концерт Симфонијског оркестра Народног позоришта Републике Српске.
Диригент: Стефан Зекић
Солисти: Дуња Симић, сопран, Ива Лазовић, мецосопран, Душица Блаженовић, виолина и Игор Хаџић, виолина