„Странци у ноћи” нису само пуки приказ утјецаја развоја технологије (у конкретном случају мобилних телефона и друштвених мрежа) на међусобне односе између људи. Они су минуциозни портрет огољености и самоће данашњег модерног свијета. С партнером или соло, с потомством или без њега, љубав као исконска потреба за припадањем, модерном човјеку постаје терен исклизнућа.
Написати овај текст било ми је, као аутору и редатељу представе Сумњиво лице Бранислава Нушића, један од тежих задатaка у овоме процесу. Није проблем јасно артикулирати разлоге због којих је Нушић актуалан и данас, проблем је артикулирати бијес и немоћ због чињенице да Нушић увијек и изнова остаје наш сувремник и да се ништа није промијенило по том питању.
Нико од нас није сам. Нико не сме очекивати од себе да сам може све. Идеја женске солидарности је, посебно данас, врло важна. У време када се у међународном контексту велики број права ускраћује женама, када расте број фемицида у региону, када је третман жене у медијима врло проблематичан, нужно је говорити о женској солидарности.
Борислав Михајловић Михиз, један од најлуциднијих српских драматичара и есејиста друге половине прошлог вијека, каже да је Ћопић запажао и запазио много.
У својој најмање извођеној комедији „Школа за жене“ Ж. Б. П. Молијер бави се питањем односа према жени. Радећи ову представу, на моју велику част и задовољство шесту по реду у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци, питам се: да ли је ова комедија тако ретко играна баш зато што се тема којом се бави сматра превазиђеном у савременом, а ипак, тако доминантно мушком свету? Или је њено ретко извођење резултат тога да смо вековима као људска врста навикавани да је однос према жени, као према нижем бићу, природан.
Написати овај текст било ми је, као аутору и редатељу представе Сумњиво лице Бранислава Нушића, један од тежих задатaка у овоме процесу. Није проблем јасно артикулирати разлоге због којих је Нушић актуалан и данас, проблем је артикулирати бијес и немоћ због чињенице да Нушић увијек и изнова остаје наш сувремник и да се ништа није промијенило по том питању.
Нико од нас није сам. Нико не сме очекивати од себе да сам може све. Идеја женске солидарности је, посебно данас, врло важна. У време када се у међународном контексту велики број права ускраћује женама, када расте број фемицида у региону, када је третман жене у медијима врло проблематичан, нужно је говорити о женској солидарности.
Драма у четири чина о четири различита периода, период од 1980. до 2000. године, која се догодила на четири важна празника (Дан захвалности, Нова година, Божић и Ускрс), на врло убједљив и упечатљив начин говори нам оно што и сами знамо, а најчешће се не држимо тога.
Човечанство 2024. године обележава 100 година од смрти великог композитора. Ђакома Пучинија називају последњим великим композитором опере, те није необично што концерт носи назив „Пучини – почетак и крај“.
У фокусу представе је породица. Јер, она је свет у малом. И ту вам је и друштво и појединац и све генерације и сва времена. Кроз њу се све прелама. Свако живи своју стварност. Чак је свако и бира. То не значи да истина није само једна. А доживљаја – онолико.
Нико од нас није сам. Нико не сме очекивати од себе да сам може све. Идеја женске солидарности је, посебно данас, врло важна. У време када се у међународном контексту велики број права ускраћује женама, када расте број фемицида у региону, када је третман жене у медијима врло проблематичан, нужно је говорити о женској солидарности.
„Можда се и пронађем, ово је Америка, све је могуће…” ријечи су које на почетку представе “Изгубљени у Бруклину“ изговара главни јунак Џо Молер. Проналажење (посла, искрене љубави и понајвише себе) је основни мотив цијеле представе, јер служи као покретач свих догађаја у његовом животу.
О Иванову је много писано од његовог настанка до данас. И увек је изазивао бројна и оштра спорења. Али комад није наилазио на јединствено тумачење и схватање ни у критици ни у науци о књижевности ни у театарским интерпретацијама. „До данас нема јединственог мишљења чак ни о томе шта се стварно у комаду дешава, о чему се у њему ради, какав је карактер главног јунака“ (Д. Путченков). У драми не постоји јасно дефинисана, „рељефна“ фигура Иванова. Дате су само верзије његове личности, од којих се ни једна не јавља као коначна.
Госпођица подсећа на данашње време, које тлачи свакога и у коме нема савести, у коме свако граби и сналази се само за себе, у коме је новац постао божанство. Размишљам какав је то живот без љубави, без самилости, емпатије, живот проведен у опсесивној страсти за материјалним, у страху од банкрота и пропасти које нам друштво намеће?
"Савршено незавршено“ концерт је камерних дела познатих композитора који нису довршена, па ипак показују своју генијалност.
У времену у ком смо са свих страна, преко разних нових и старих медија, нападнути баналним садржајима, простотом и неподношљивом површношћу, сматрам да уметност, пре свега позориште које је увек било сведок свог доба, мора поново да стекне своју просветитељску мисију, да буде брана свеопштем заглупљивању. Театар треба да буде оаза, сигурна кућа, скривени храм у који се његови посвећеници могу склонити и разматрати многа суштинска питања.
Народно позориште Републике Српске задржава право измјене репертоара! Бројеви телефона за резервације: + 387 51 314 006 и 080 05 07 08 (бесплатан број). Радно вријеме билетарнице је од 9 до 20 часова од понедјељка до петка и суботом од 17 до 20 часова.
Напомена: Резервације важе три дана од тренутка резервисања. Улазнице се не могу резервисати два дана прије дана извођења представе.
Добро дошли у Народно позориште Републике Српске!
